Bulevar

Mislila sam da sam bar sa njim prevazišla one standardne fore…

Sad ti udaram čežnju, pa te ne zovem, pa mislim na tebe, ali ću pre prste da odsečem, nego da ti otkucam SMS.

Kao, super, dovoljno je da ja budem ja!

Eeee, nije!

Mnogo je!

Čak iako misliš da su sve karte otvorene, uvek je neki kec u rukavu!

Prošla je cela godina, kako pored sebe nemam nikakvog njega.

Bilo je tu par neuspelih kombinacija i kompenzacija, ali pošto se to na kraju i ne računa, brišem sa spiska sve neostvarene želje, pre nego zauvek prestanem da verujem u Deda Mraza.

Startovala me cigančica na Bulevaru i dala rok od mesec dana da ukapiram da je ljubav mog života jako blizu. A ja sam njoj dala pedeset dinara i rekla da ide kući, jer ako mi ni Deda Mraz nije pomogao, neće ni njeno gledanje u dlan.

A onda sam ga videla!

Ustvari, ja sam njega sve vreme gledala, samo što nisam znala šta treba da vidim!

Sada sam na njegovom bulevaru i ako brzo ne reagujem, pregaziće me auto! A on mi kaže da ne žurim, da ne budem posesivna, da opet ne pogrešim?!?

Znači, opet žmurke…

Na mom bulevaru, pravila su jasna! Nema čekanja, nema vožnje u rikverc, uvek si u petoj brzini, samo paziš da ne zgaziš neko vidovito ciganče.

Ali, ja sam izgleda opet skrenula u jednosmernu!

Pravila poznajem, ali se ne usuđujem da ih primenim.

Ne na njegovoj teritoriji.

A ovde nema ni vidovite cigančice da mi kaže da li treba još da sačekam ili da dam gas!?!

Stojim žmurećki, sva u metaforama i pitam se da li je on taj?

Ovaj bulevar je njegov! Ovde treba ili da stopiram ili da tražim izlaz kroz sporedne ulice. A ja stojim na redini i čekam…

Ili će me pokupiti, ili pregaziti.