Crveno (belo) je boja ljubavi

Ne znam u koju vrstu navijača spadam.

Ali, ljubav je valjda ljubav, zato što ne mora da se definiše.

Pa neću ni ja da pokušavam.

Samo ću da volim.

Kao i svih prethodnih decenija svog postojanja.

Jedan sport. Jedan klub.

Svoju Zvezdu.

Fudbal, ipak, odavno ne pratim. Stadione ne posećujem iz nekih ličnih, bolnih razloga.

Ali basket i Zvezda su moje najlepše uspomene na tatu.

Košarka je najlepši sport na svetu.

Moja doza dobre energije posle napornog dana, onaj trenutak koji samo meni pripada i kome se uvek vraćam.

I nekako ga jedva čekam.

Jer to nije samo utakmica i to nije samo dobro znaj da uvek tu sam ja…

To je nešto što moraš da osetiš.

Na parketu. U parteru. Na tribini. Okružen ljudima koji vole isto što i ti.

Ili ne vole.

Sudiju, uglavnom.

Ili igrače protivničkog tima.

Ali vole da navijaju. Onako, srcem, bučno.

I da opsuju. Srcem, dušom…

Jebeš ga, i to je za ljude.

Eto, pitajte sudije.

Košarkaški klub Crvena Zvezda je šampion ABA lige.

Titulu smo prošle nedelje proslavili.

U krugu prijatelja, uz vino i najlepše želje.

Onako, intimno, uz (makar meni) blagu žal za Berlinom, ali…

Kada je tvoj tim prvi u regionu, šesti u Evropi i kada znaš da te tek čeka ona euforija koja prati mečeve Evrolige, podigneš čašu i kažeš… Da smo živi, zdravi i u formi i sledeće sezone.

Jer se u ljubav ne sumnja.

U nju veruješ.

A crveno (belo) je boja ljubavi!