Leti vreme, letim i ja.

Pre tačno godinu dana spakovala sam svoj život u tri kofera, raširila krila i započela jedno putovanje puno neizvesnosti.

Univerzum je poslao izazov, a ja sam ga prihvatila.

Iako tada nisam ni znala u šta se upuštam, niti da li sam uopšte spremna za to.

Ali oduvek sam volela onu čuvenu rečenicu “go with the flow”, pa sam se prepustila.

Zagrlila sam svoje najmilije i ukrcala se na avion za Abu Dabi.

Tada sam o ovom gradu samo znala gde se nalazi na mapi i da je glavni grad Ujedinjenih Arapskih Emirata.

U proteklih godinu dana Abu Dabi je postao moj drugi dom.

Početak je bio težak.

Prva dva meseca, umesto alarma, budila me jutarnja molitva iz obližnje džamije.

Možda ovo i nije za mene…

Mislila sam tada.

Znala sam da će me, ako se predomislim, moj Beograd sačekati raširenih ruku.

I to mi je u isto vreme najviše nedostajalo.

Zagrljaj najdražih.

Onaj koji leči bolje od bilo kog antibiotika i rešava svaki problem.

Taj početak trajao je jedno pola godine.

A onda sam prihvatila ovaj grad kao drugi dom, a arapsku kulturu kao deo svakodnevice.

I dok sam jurila oblake, vreme je jurilo mene.

Negde između letova i vremenskih zona, proletelo je godinu dana.

godiinu dana u oblacima 1-min

Stekla sam novu porodicu.

Divne prijatelje.

I bila sam srećna što su moji, što su podsetnik da smo tu sa razlogom i da nema odustajanja dok ne osvojimo svaki kutak na planeti.

Shvatila sam da je zaista blagoslov govoriti što više jezika, ali da osmeh i dobru energiju ne moraš da prevodiš i objašnjavaš.

Susrela sam se sa mnogo putnika koji ne govore engleski.

Međutim, to ih nije sprečilo da iskažu zahvalnost na drugi način.

Uz zagrljaj, čvrst stisak ruke i širok osmeh.

Jer smo negde na pola puta uspeli da pronađemo zajednički jezik.

Za godinu dana, ostavila sam uspomene na svakom ćošku planete.

U azijskim gradovima izgubila sam se u prevodu, a u evropskim gradovima na ulicama.

Upoznala sam kulturu sa svakog kontinenta iz prve ruke.

I vreme je da se preleti još jedna godina puna novih izazova i lutanja po vremenskim zonama.

Pa gde me krila odnesu.

Sve dok se ne umore.

***

Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.

Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.

About Author

kevazakon

Leave A Reply