Uh, daj nešto slatko.

Danima se takmičim sa sobom, obigravam oko frižidera, vežbam karakter, i nekako setno posmatram svoje dete dok tamani svoj omiljeni slatkiš.

Ni uzmi sine jabuku mi ne pomaže.

Ni crna čokolada.

Ni neki džemić sa kobajagi šećerom.

Ništa.

Duša željna ugljenih hidrata, oči gladne, a telo naviknuto na novi režim.

I šta ćemo sad?

Sedi i pojedi.

Ovo je taj dan.

Dan kada ćemo da varamo, da se častimo, da se nagradimo, da sebi damo oduška, da nas boli uvo i da nam sutra bude muka kad nam šećer skoči i tresne nas u glavu.

Ne pušim, ne pijem, ne drogiram se, sad ću malo da se kurvam sa sopstvenim egom.

Niko nije savršen.

I jednom se živi.

A preživa dva dana, u mom slučaju, kad me gastritis opomene da su unete doze prevelike za novu mene.

I stara se junački borila, ova će da pogine junački.

Ali će da gricne tu čokoladu što je izaziva i okrivi pms.

Ionako mi je Mita rekao da će biti ovakvih dana.

Zato sutra mogu i Mitu da okrivim, jer čemu služe prijatelji i gurui nego da budu rame za plakanje i dežurni krivci.

Ajde, ne seri, to su samo kockice čokolade.

Daj i onaj eurokrem. Supenom kašikom. Jednom.

Pa kad sam već prekršila pravilo, gde je onaj čips što je sinak pojeo?

Šuštim pored police i istresam kesicu direkt niz grlo.

Oprosti mi Mito, ja znam šta radim i večeras me tako baš briga.

Sutra nastavljam po starom i proverenom, ovo je ona jedna noć i kajanje, i daj da ispraznim sve zalihe, da sutra stvarno mogu samo jabuku da uzmem.

Sedim pored frižidera i smejem se krizi i pms-u dok se oblizujem jer još ima krema na mojim usnama i glupavo sam srećna iako znam da će već za nekoliko sati stomak da mi naplati za sve.

Nek ide život, daj Koka kolu da podrignem.

FotoPixabay

About Author

kevazakon

Comments are closed.