Zavolela sam Japan na prvi pogled.

Kulturu koja uvek stiže na vreme.

I koja te svuda dočeka sa širokim osmehom i naklonom poštovanja.

Čekali su me konichiva i suši ceo novembar.

Ista destinacija, ali druga ekipa na listi posade na svakom od tih letova.

Sa jednom ekipom obišla sam Tokio.

Izgubili smo se u prevodu i u zabačenim ulicama grada.

Jer smo skrenuli sa puta.

Bez mape i bez plana.

I bez Wi-Fi-ja.

Pokušali smo i da se držimo čuvenog saveta “Ko pita, ne skita”.

I pitali smo, ali nas Japanci ništa nisu razumeli iako su svim snagama i govorom tela pokušali da nam pomognu.

Jer je njihov engleski na nivou hello, a naš japanski na nivou konichiva.

Ali stomak uvek nađe put do hrane uprkos jezičkoj barijeri.

Tražili smo jedan japanski restoran, a završili u irskom baru.

I tu nazdravili u ime Google maps-a uz japansko pivo!

Jer da nije bilo njega, lutali bismo ulicama Tokija do zore.

Druga ekipa vodila me je na suši i bezuspešno pokušavala da me nauči da jedem japanskim štapićima.

A ja ih, i posle četiri leta za Japan, koristim samo da vežem kosu.

Pa sam uredno dobila “normalan” pribor za jelo.

Ali za decu.

Jer ovde, osim mene, valjda jedino deca ne umeju da ih koriste.

A pošto me suši nije zasitio, naručila sam i neku zapadnjačku hranu.

Međutim, iako je na slici porcija izgledala prilično ukusno i bogato, stvarnost je bila mnogo drugačija.

I manja.

Kao predjelo u jednom srpskom restoranu.

Pa nije ni čudo što su tako mršavi! 

Pomislila sam.

Moram da priznam, nikada mi više nije nedostajala bakina kuhinja kao u tom trenutku.

Jer se kod nje zna.

Trpeza mora da bude bogata, baš kao i tanjir.

E, to je domaći zadatak za Japance!

A ja sledeći put nosim hranu iz pustinje.

Da ne bih ostala gladna.

***

Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.

Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.

About Author

kevazakon

Comments are closed.