Jutro posle prvog poljupca uglavnom se budi nervozno i puno čuvenih pitanja:
Hoće li me prvi pozvati?
Da li smo nas dvoje sada u vezi?
Da li je još uvek rano da mudrujem na takve teme?
Da li se bespotrebno opterećujem?
Možda bi sve izgledalo i zvučalo drugačije da, poput pravog veterana, ne vučem sa sobom odličja sopstvene gluposti i loših izbora.
Jer, kog zmija ujede i guštera se plaši.
A mene je i gušter ujeo za srce.
Posle toliko ljigavaca naravno da ću imati dijagnozu.
I blago grčenje u stomaku…koje će mi podaviti leptiriće u pokušaju, ako se uskoro ne iskuliram.
A ne mogu da se iskuliram.
Previše je istih početaka iza mene, da bih najradije preskočila i ovaj uvod.
Ja bih da odmah dođem do zaključka.
Čekanje je kao stvoreno za tugu, a ja sam rešila da se sa tim osećanjem oprostim.
Ako ne ide u ljubavi, onda ne ide…
Počeću da igram karte.
*
Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje
Vesna Zakonović Arežina
