Prvi septembar.
Omiljeni dan đaka, njihovih porodica i (naravno) medija.
Deca se vraćaju u klupe, a kolege čitav dan izveštavaju o njihovim obavezama, emocijama, očekivanjima.
Ponosni roditelji kače slike svojih mladunaca, prvaci su glavne zvezde na društvenim mrežama.
Da se upoznamo.
Ja sam mama đaka prvaka.
Mama koja živi u Srbiji i koja svoje školovanje pamti po polovnim knjigama, jednom kompletu koji sam delila sa sestrom, tatinom savetu da učim zbog sebe, a ne zbog ocena, i tituli predsednika Odeljenjske zajednice, skoro svih osam godina osnovnog obrazovanja.
Ja sam mama koja je zbog svog posla ispratila sve štrajkove prosvetnih radnika.
Pričala o problemima sa kojima se oni susreću i javno hvalila učitelje i nastavnike, koji, i pored svih tih problema, ne zaboravljaju zašto su izabrali da svoj posao rade predano i odgovorno.
Još uvek o tome pričam i pišem.
Zapravo, ne planiram da prestanem.
Moje najbolje prijateljice i saradnice su nastavnici i profesori, i često umem da im kažem da su carevi i survajveri , jer njihov posao ja nikada ne bih radila.
U ovim uslovima. I ovakvom okruženju.
A sada sam deo tog okruženja.
Ja sam mama đaka prvaka.
Čiji se spisak potrebnih knjiga već jednom promenio, otkako je krenuo u školu.
A tek je krenuo.
Zašto se promenio, još nisam saznala.
Zvala sam i pitala.
U školi nisam dobila odgovor.
Možda ne treba odmah da krenem sa pitanjima?
Izvinjavam se, ja sam novinar, to mi je profesionalna deformacija.
I po prirodi sam znatiželjna.
A i u školi sam naučila da je važno postavljati pitanja i nalaziti odgovore.
Jer se tako uči.
A čovek se uči dok je živ.
I još uvek nisam shvatila zašto moje dete ne može da nasledi knjige od komšije koji kreće u drugi razred, ali…
Ja sam mama đaka prvaka. Tek sam krenula u školu.
Ovo su očigledno pitanja i lekcije za neke napredne nivoe.
Ja sam mama đaka prvaka kome su na testiranju rekli da će mu u odeljenju sigurno biti i neki drug iz predškolskog. Makar jedan, od njih četrdeset sa kojima je delio sve radosti odrastanja u državnom vrtiću.
Gde bi, samo da podsetim, normativ trebalo da bude dvadeset osam klinaca.
A njih je bilo četrdeset.
I svi su nam bili dragi gosti na svim rođendanima.
Zajedno sa vaspitačicama.
Vaspitačicama koje treba da dobiju medalju za hrabrost.
I beneficirani radni staž.
Ako mislite da nisam u pravu, probajte vi da četrdeset malih razbojnika animirate osam sati.
Da ih nešto naučite, da ih nahranite, da im brišete usrane buljice, pazite da se ne povrede, stavite ih da spavaju, naučite šta je drugarstvo, objasnite im da je život teška rabota, ali da mora da se živi…
Nemojte samo da mi kažete da su one same birale profesiju.
Da se ne bih vraćala na normativ, uslove rada i pravo glasa.
Ali, tu smo okrenuli igricu.
Bolje da nastavim priču o školi.
I obećanju koje sam dala svom detetu, jer su meni tako objasnili.
Da je škola nastavak vrtića, sa poznatim drugarima i nekim novim drugarima.
Ja ne volim da lažem svoje dete.
Nisam ga lagala ni oko vakcine, rekla sam mu da će boleti.
Prvi septembar, on jedini bez ijednog poznatog druga iz vrtića, čeka da uđe u tu neku učionicu i vidi o čemu su to mama, tata i vaspitačica pričali.
Sori, sine, ovo ti je stvaran život.
Ljudi kažu i slažu.
Ali, ja znam da ćeš razumeti.
Iako se Kevi srce cepa i želim da odem i da vičem nepravda, ali…
Verujem u tebe.
I želim da verujem u ovaj sistem.
U tvrdnju psihologa da si raspoređen baš tamo gde treba.
I neću da budem ona mama koja traži veze i pakuje ti život u mašnice i konfete…
Ovo je tvoja škola, tvoje vreme.
Budi tatina i moja najbolja verzija i onda nećemo da se sekiramo ni oko nekih novih predloga da roditelji plaćaju penale zbog neopravdanih izostanaka svoje dece.
Ono, nije da ja nisam bežala… Smišljala izgovore, folirala muku…
Ali je moj tata Zakon uvek znao gde sam.
I nikada nisam sjebala njegovo poverenje.
A to su valjda najvažnije životne lekcije.
Tu želim da budem kao moj tata.
I bolja.
Da bi ti bio bolji od mene.
Ali, kapiram da ćemo o tome tek za koju godinu.
Ti samo nastavi da se budiš oduševljen što je škola počela!
I zaboravi na one želje o knjižici punoj petica.
Samo neka pametna glava bude puna znanja.
A duša zadovoljna.
Jer, tolike su udžbenike dopunjavali i menjali, i džaba…
Niko o suštini ni reč…
A ona je tu.
U školskom dvorištu, na malom odmoru, u pogledu simpatije.
Svaki put kada podigneš dva prsta da bi odgovorio na pitanje ili šapneš drugu tačan odgovor.
Uvek kada podeliš užinu sa drugaricom.
Uzmeš knjigu iz biblioteke.
Postaneš deo neke kreativne sekcije.
Osetiš sreću u svemu što radiš.
Budi srećan, sine moj.
Jer, život se ne ocenjuje.
Život se živi.
