Klasičan raskid.
Neklasičan raskid.
Raskid sa tobom.
Koji mi nisi dečko.
Koji mi nisi ništa.
A bio si mi sve…
Bićeš zauvek.
Ali u ovom životu, više ne.
Ne ni za petnaest minuta, kada ponovo počneš da mi nedostaješ. Ne ni za dva dana, kada se namerno sretnemo – jer ja uvek znam kada i gde mogu da te sretnem, ako to hoću.
A ovaj put mnogo hoću.
Jer posle toga više neću.
Nikad više.
Ne na TAJ način.
Jer to je ustvari bio MOJ način. A tvoja dobitna kombinacija. Uhvatila sam te da je prepisuješ.
Jedinica.
Padaš godinu.
I ovu i sledeću i svaku narednu.
Tvoje je da budeš loš đak.
Moje je da pobegnem iz poslednje klupe i prestanem da ponavljam.
Svi mi se smeju.
Svima je žao.
Što sam toliko slepa.
A ustvari nisam.
Sve odavno vidim.
Ma vidim oduvek, samo sam se pravila da gledam u suprotnom pravcu.
Više nemam gde ni da pogledam – svi pravci su zauzeti.
Oči su mi širom otvorene.
Upravo sam počela da te preboljevam…
Jeste mi bedak…
Što sam bila glupa i naivna.
Glupa i iskrena.
Glupa i zaljubljena.
Glupa.
Bila…
Neću ni sada da te izguram iz srca.
Ali ću dva puta da okrenem ključ.
I da ugasim svetlo.
I da pustim vodu.
I zasadim travu preko…
I više neću da preživljavam tvoje momente iskrenog ludila… koji su ustvari bili i moji…
LUDAČKI sam te volela.
LUDAČKI ću i da te prebolim.
Volela sam te, ne znajući zašto.
Preboleću te… eto, preboleću te zato što mi, posle svega, ništa drugo i ne preostaje.
Osim da poludim na repeat.
A to je nemoguće.
Jer sam sa tobom sve vreme bila takva.
I ostaću takva.
Ali, sama sa sobom!
***
Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav
Vesna Zakonović Arežina
