Čula sam ga i pre nego što se oglasio. Alarm. 21:30. Još jedan noćni let. I još jedna avantura.

Odbijam da odložim alarm na još samo pet minuta, jer me čeka Pariz i moj san iz detinjstva.

Stiže još jedno dete da osvoji Diznilend!

Iskačem iz kreveta, pratim svoj ritual pred let – tuširanje, kafa, večera, uniforma, šminkanje. Ja spremna, koferi spremni, pa da krenemo!

Što sam bliža aerodromu, trema me sve više obuzima. Novi let, potpuno novi tim kolega sa kojima treba da provedem trinaest sati u avionu (u oba pravca) i dvadeset četiri sata u Parizu. Samo jedno ime prepoznajem na spisku! Marijana, drugarica iz Beograda. I obe imamo nešto zajedničko – želju da posetimo Diznilend od kad smo bile klinke.

Vidim izlazak Sunca iznad oblaka. Blizu smo. Čujem svoj omiljeni deo leta – kapetana koji najavljuje sletanje.

Još samo malo.

I nisam umorna. I ne spava mi se. Ni sama ne znam odakle mi snage. Ali znam da me od magije na jedan dan deli još samo iskrcavanje putnika, i pasoška kontrola.

Stižemo u hotel oko devet ujutru po lokalnom vremenu. Po francuskom vremenu. Uh, i sama se nekad izgubim u tim vremenskim zonama!

Bonjour, Madame!

Pozdravlja me gospodin sa recepcije i pruža ključ od sobe.

Bonjour i vama, divni gospodine sa recepcije!

Soba, tuširanje, presvlačenje i nema spavanja jer magija nas čeka!

Pre godinu dana nisam mogla ni da zamislim koliko će mi se život promeniti za samo nekoliko meseci.

Evo me sad, stojim ispred kapije Diznilenda sa sve Mini ušima na glavi i razmišljam:

A da nisam ipak malo matora za ovo?

Ma jok, kaže dete u meni! Kreći u avanturu!

Odrasla sam uz Simbu, Aladina, Lepoticu i Zver, Malu Sirenu i ekipu i, priznajem, da volim ponekad da pogledam Diznijeve klasike, iako ih znam napamet.

Ne dozvoljavam detetu u sebi da odraste.

I samo da pozdravim gospodina koji mi se podrugljivo obratio sa “Pa nećeš valjda stvarno tu da se slikaš?” i pokazao na mali kabriolet iz pedesetih jer je možda mislio da sam matora za to.

Pa hoću, gospodine, slikaću se i u kabrioletu, i sa Mikijem, i sa Pajom Patkom, i sa Šiljom, ma sa celom ekipom!

Jer ja sam ovde iz istog razloga kao i vi, samo što vi imate dete da se iza njega krijete, a ja svoje u sebi ponosno negujem!

Osnovni cilj je bio pronaći Aladina, jer ipak je to moj omiljeni junak. A od Aladina, pronašla sam samo čarobnu lampu i to bez duha. Dakle, ništa ni od želja.

Potraga se nastavila.

Sa Bliskog istoka na Divlji zapad.

Iz Afrike u mračnu pećinu Kapetana Kuke.

Iz skrovišta Petra Pana u podmornicu dvadeset hiljada milja pod morem.

Iz zamka Diznijevih princeza, u Alisinu zemlju čuda.

Nema Aladina.

Pih. Nemam sreće.

Ma Hakuna Matata!

Uprkos tome, neverovatna energija se oseća u vazduhu, a Marijana i ja, dve velike devojčice, đuskamo uz čuvene Diznijeve pesme i pevušimo, jer Diznilend ne možeš nikada da prerasteš!

Ipak, spremite se na mnooooogoooo čekanja, jer redovi za fotkanje sa junacima i rolerkostere i ostale vožnje su i više od četrdeset pet minuta.

Dakle, jedan dan nije dovoljan.

Moraću da se vratim ponovo, da nastavim tamo gde sam stala.

Moram i da pronađem Aladina.

A dok ja tražim njega, vi potražite dete u sebi.

Probudite ga.

Negujte ga.

Malo je dosadno stalno biti odrastao, zar ne?

Tamara.

***

Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.

Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.

About Author

kevazakon

Comments are closed.