Postoje ljudi koji prate mečeve reprezentacije, i ljudi koji se potpuno pronalaze u rečenici da je čitava nacija reprezentacija.
Ta sam.
I ne umem da objasnim osećaj, ali kao što jednom napisah, nije osećaj da se o njemu diskutuje nego da se živi.
Iako sam se odavno opredelila za omiljene klupske boje, kad obučem dres reprezentacije i krenem na tekmu, osetim neverovatnu euforiju, nervozu i ponos…tako da mi je glasno pevanje himne i još glasnija podrška sa tribine, apsolutno normalna pojava.
Kada se utakmice igraju u inostranstvu, u moj životni raspored obaveza upada i raspored takmičenja i tv prenosa, a kao najluđi momenat iz novije istorije, izdvajam Olimpijske igre u Riju, i četvrtfinale basketa sa Hrvatima, kada sam u pet ujutru u pidžami i sa bromazepamom u rukama čučala ispred televizora i jedva preživela kraj meča.
I zato mogo volim onaj vi ste naš vetar u leđa momenat, jer to nije fraza već još jedan od razloga što obožavam svoj posao.
I što posle svakog prvenstva mogu da pozdravim najdraži tim i vidim medalju.
I da istu stavim oko vrata.
Da onaj osećaj sa početka priče bude potpun.
I zato, ljubav za #teamSerbia jer koji god sport da spomenem, svaki je našao svoje mesto na jednom od pobedničkih postolja.
