Prve novogodišnje želje ispisala sam iznad oblaka.
Dok se ostatak sveta spremao za najmagičniju noć u godini, ja sam se spremala za Peking i lejover od samo 14h.
Vremena je bilo dovoljno samo za krevet, san i kafu i već nas je čekao povratak u Abu Dabi.
Jer Deda Mraz ne ispuni baš svaku našu želju.
A kabinsko osoblje i piloti praznike uglavnom provode u avionu.
Nekima od nas je ovaj let bio planiran još kada je objavljen decembarski raspored, a neki su pozvani samo pola sata pred početak brifinga i četiri sata pre Nove godine.
Znala sam da će ponoć u mojoj vremenskoj zoni otkucati negde iznad Indije i ubrzo posle prvog servisa.
Tako je i bilo.
A ja sam imala samo jednu želju.
Baš kao i moje kolege.
Da budem na nekom drugom mestu.
U zagrljaju nekog drugog.
Da najlepše želje podelim sa porodicom i prijateljima.
Sa onima koji su na drugom kraju sveta, u drugoj vremenskoj zoni i gde je Nova godina bila iza nas nekoliko sati.
Propustila sam taj trenutak.
Nadala sam se i da ću uživati u magičnom vatrometu, jer sam ipak bila u “prvim redovima”.
Ali osim zvezda i krila aviona, ništa drugo nisam mogla da vidim.
Međutim, nisam propustila da u ponoć ipak ispišem nove želje iznad oblaka i među zvezdama.
Za sebe i sve one čiji je zagrljaj najviše nedostajao u tom trenutku.
I za sve one koji su poželeli da budu na nekom drugom mestu.
Poslala sam poruku Univerzumu i Deda Mrazu.
Da nam ulepša ovu godinu onako kako nije prethodnu.
Da što manje propuštamo, a što više koristimo svaki trenutak.
Da volimo, grlimo i ljubimo.
Da budemo zdravi da bismo sve te lepe momente mogli da ispratimo.
Nasmejani i srećni.
Želje su ispisane 10. 000 metara iznad zemlje.
Za svaki dan po jedna.
Da imamo čemu da se radujemo tokom cele godine.
Srećni praznici!
Peking, Kina,
01.01. 2019.
***
Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.
Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.
