Deda Mraz mi je ispunio želju.

Trebalo mu je samo godinu dana i nekoliko australijskih letova da me upozna sa koalama i kengurima.

Fejs tu fejs.

Njegovi pomoćnici iz kontrole leta konačno su mi poklonili jedan dan u Brizbejnu.

A uz taj poklon je išla i obavezna poseta Nacionalnom parku koala.

Čekala sam u redu bez kraja.

Zajedno sa turistima iz drugih krajeva sveta.

I sve nas je dovela ista želja.

Da se grlimo sa koalom.

Ali ko čeka, taj i dočeka.

Kada je stigao red na mene, fotograf je stavio koalu u moj zagrljaj.

Osmeh.

Blic.

I gotovo.

Sledeći! 

Kao kod doktora.

Samo što iz koaline ordinacije nisam želela da izađem.

I još bih je grlila.

I ponela u pustinju.

Ali mojih 15 sekundi je isteklo, a koala je bila željna pauze i eukaliptusa.

Pa sam potražila sam sreću na drugoj strani.

U parku sa kengurima.

Stigla sam taman na vreme za ručak.

Da ih nahranim.

I podmitim za jedan selfi na Instagramu.

Mada neki od njih su i tvrdili pazar.

Nisu pali na hranu za kengure pa su samo odskakutali u hlad.

Uprkos tome, fotkanje je uspešno prošlo.

Jer je bilo među njima onih koji vole kameru.

Baš kao i ja.

Hvala ti, Deda Mraze.

Na ispunjenoj želji i sjajnom danu.

Jer sreću čine sitnice.

Jedan zagrljaj koale.

I selfi sa kengurom.

***

Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.

Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.

About Author

kevazakon

Comments are closed.