“Dok god volimo nekog zbog njegovih vrlina, to nije ništa ozbiljno. Ali kad ga počnemo ljubiti zbog njegovih mana, onda je to ljubav.” ~ Sacha Guitry

A šta kad ne voliš te mane i kad ti njegove mane idu na qrac, ali ti i dalje ne prestaješ da misliš o vlasniku istih?

Kako se to zove?

Kad te taj neko nervira, jer ne kapira ni tvoj humor, ni smajliće u porukama?

Kad želiš da mu promeniš i način razmišljanja i način oblačenja, životnu filozofiju i sva ostala ubeđenja?

Kako se to zove i koja je šifra te dijagnoze?

Kad ti se baca pegla od njegovih provaljenih fora i svih ponovljenih laži i nervira te što on misli da je jebeno mudar, a još te više nervira što se i sama namerno praviš glupa.

Da mu ne srozaš ego.

Koji je kao visok, ali na klimavim nogama.

A ti umesto da ga patosiraš i proglasiš pobedu, daješ mu krila, šećer i vodu i puštaš ga da misli da je car univerzuma.

Samo zato što te njegova blizina loži.

Toksično loži.

Sudar takvih svetova bi izazvao katastrofu.

Što samo znači da ti ne treba da budeš tu.

Ali, jebiga.

Ne možeš da skreneš ni misli ni noge sa te putanje.

Kako se to zove kad ignore ne pomaže?

I kako se postaje imun na taj osećaj?

Nije ljubav samo slepa.

Realno je i glupa do jaja, kad sama sebi može ovoliko da zavara trag.

I nisu sve ljubavi prave.

I za sve su nam u životu krive.

“Još bi nam mogla desiti se ljubav, desiti – velim, ali ja ne znam da li da je želim ili ne želim.” ~ Dobriša Cesarić

About Author

kevazakon

1 Comment

  1. To je onaj trenutak kada smo sami sebi ljigavi, kad osećamo sažaljenje i kada dajemo veštačko disanje nečemu što više ne živi, samo crpi poslednje atome snage iz nas. Sjajan post!

Leave A Reply