Kažu da se prijateljstvo gradi vremenom. Ali u mom poslu, sve to izgleda malo drugačije.

Živim od rasporeda do rasporeda, od prijatelja do prijatelja, od leta do leta.

A pred svaki let, sastanak. U sobi za sastanke uvek nova lica, drugačija energija, kultura iz celog sveta.

Potpuni stranci jedni drugima.

I baš od tih stranaca najviše zavisi kakav će vajb let imati, ali i šta nas čeka kad sletimo na novu destinaciju.

Često imam samo nekoliko sati u avionu da malo bolje upoznam svoju ekipu.

Da steknem poverenje u njih, ali i oni u mene.

I baš tu među oblacima, i između dva servisa, taj zid nepoverenja nestaje, a ti stranci polako postaju prijatelji.

Energije se jednostavno poklope, a najdosadnije destinacije postaju naše nezaboravne uspomene.

Manila, na Filipinima.

Mnogi kažu da tamo nema šta da se radi. Osim dobrih i jeftinih masaža, sve ostalo je dosadno.

Hmmm…

Zaista?

Možda samo energije nisu kliknule?

Moja priča iz Manile ima sasvim drugačiji scenario.

Energija je kliknula sa kolegama iz Sirije, Australije, Filipina i Italije.

Nakon više od osam sati puta, u Manilu smo sleteli nešto malo posle ponoći, po lokalnom vremenu.

Hotel, soba, tuširanje, presvlačenje i klub, jer mora da se iskusi i noćni život na Filipinima!

klabing

Imamo tu sreću da nam je vodič kolega, poreklom baš iz ovog grada.

Iz klabinga smo se vratili oko osam ujutru, doručkovali i produžili dalje – u obilazak Pagsanjan vodopada.

A put do tamo potrajao je kao jedan četvoročasovni let.

Vremena je bilo malo tako da nismo hteli da ga trošimo na spavanje.

Neispavani, a puni energije, pravili smo žurku u kolima, smejali se i fotkali.

Ništa nije falilo.

Osim nekoliko sati sna.

Iz taksija prešli smo u čamac, a onda nas je pare (filipinski izraz za ortak) odveo do vodopada.

camac

Iako nismo poneli rezervnu odeću sa sobom, nismo mogli da se ne okupamo u reci. Potpuno obučeni.

Jednom se živi, zar ne?

Vratili smo se u hotel kasno uveče i shvatili da smo jednu noć potpuno preskočili.

Dan nam je trajao više od 36 sati.

Međutim, na našim licima se nije mogao videti nijedan trag umora.

Jer kad je dobra ekipa, telo zaboravi da bude umorno.

Zabava sa novim prijateljima se nastavila i u avionu.

Preko noći, ili da kažem, preko jednog dugog dana, potpuno smo se zbližili i shvatili da imamo mnogo toga zajedničkog, iako potičemo iz različitih kultura.

Kapetan je najavio sletanje, skoro smo stigli u pustinju, ali moje misli su i dalje u Manili.

Bilo mi je fenomenalno. Volela bih da ponovo vidim tu ekipu.

Razmenili smo brojeve.

Zapratili se na Instagramu i dodali na Fejsu.

Čujemo se povremeno.

Lajkujemo često na društvenim mrežama, ali ipak, najbolji prijatelji su ponovo stranci.

Iako su se naše energije tog dana pronašle, naši rasporedi se uvek mimoilaze.

Tu je želja da ponovo oživimo neku sličnu avanturu.

Ali, slobodni dani nam se ne uklapaju u želje.

Po povratku u bazu, sve postaje samo slika i uspomena.

Na neke tamo strance, a ipak najbolje prijatelje na jedan dan.

Barem će biti tako, dok nas ponovo ne spoji neka nova destinacija.

***

Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.

Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.

About Author

kevazakon

Leave A Reply