Svake godine na more ponesem (pre)pun kofer.
Sto pari čarapa i obuće toliko da nam ista zauzme ceo hodnik apartmana.
A onda sve vreme idem bosa, dok mi omiljene japanke služe za poneku večernju šetnju, i eventualno odlazak na klopu.
Nema veze.
Ponela sam ja za svaki slučaj i sandale, i omiljene baletanke, starke i duboke patike, ako bude hladno.
Ili padne sneg.
Žmu je uvek praktičniji.
Patike za vožnju, japanke za plažu i papuče za šetnju.
Racionalna količina veša, par čarapa, trenerke, majice i šorcevi.
Spakovan je i spreman za deset minuta.
Dok ja neuspešno izigravam modnog gurua koji sastavlja odevne kombinacije, a onda u kofer bacim sve što bih možda mogla da obučem dok sam na letovanju.
Farmerke.
Još jedne farmerke.
Haljina.
I još nekoliko haljina.
Majice, majice, topovi, majice.
Šorcevi. I teksas šorcevi, duge suknje, kratke suknje, kombinezon, dva duksa, jakna i trenerke.
I još par tunika koje će zapravo biti haljine, ili ću ih nositi preko kupaćeg kad se vraćamo sa plaže.
Iako tada uglavnom maramu vežem oko dupeta, i hvatam boju sve do apartmana.
Sedim na koferu dok isti pokušavam da zatvorim i razmišljam da li sam spakovala dovoljno veša.
Uz čuvenu rečenicu da ne idemo na pusto ostrvo, mogu i tamo nešto da kupim, ako zafali…koju muž izgovara svake godine.
I svake godine bude u pravu.
Zato što više od polovine spakovanih stvari vratim kući, a da ih nisam ni izvadila iz kofera.
Fino ja sve to prošetam do Grčke, čisto da gepek automobila bude pun.
Dok sin i žmu dele jedan kofer, u koji, pored sve odeće i obuće, stanu i igračke, i igračke za plažu, kućna apoteka i njihovi neseseri.
Ja nemam neseser.
Nego mali kofer za šminku i kozmetiku.
Koju inače retko upotrebljavam kada sam na letovanju.
Ali, nikad se ne zna.
Nešto uvek može da zatreba.
I opet tražim dodatnu torbu. U koju ću da spakujem dve manje, za večernje izlaske.
Koji su zapravo šetnje do restorana, jer kada imate klinca, nemate vremena za romantična vatanja po plaži i đuskanja do zore.
I da li da spakujem i neke štikle, za svaki slučaj?
