Moj život je u koferima i među oblacima. Rastanci su moja svakodnevica. Juče u Kanadi, danas u Pakistanu, sutra sam u Belgiji. Aerodrom mi je druga kuća, a svet drugi dom. Dok vučem svoj život na točkovima i pratim u stopu kolege do aviona, posmatram ljude oko sebe.

Neki od njih se rastaju na kratko vreme, a neki na neodređeno. A neki možda i zauvek. Neki čekaju one koje su ispratili, da im se konačno vrate!

Jedno im je svima zajedničko.

Suze i zagrljaji.

Suze radosnice i suze na rastanku.

Zagrljaji od sreće i tuge. Dok nadoknađuju sve ono propušteno.

Pokušavam da naslutim priču iza svih tih zagrljaja.

Ne mogu.

I moje oči su pune suza.

I ja sam se rastala sa svojim gradom, porodicom i prijateljima, i otisnula se u nepoznati svet i potpuno drugačiju kulturu. Nisam znala kada ću se prvi put vratiti u svoj dom, kada ću ponovo videti poznata lica i imati priliku da ih zagrlim.

Priznajem, bilo je suza na rastanku. Mnogo. I u avionu. I u novom domu. I, to je valjda normalno.

Ali, stala sam na noge, jer me je život vaspitao da nikad ne odustajem.

I nakon napornog leta uvek mi je najviše falio jedan topli zagrljaj i jedno ej, biće sve u redu.

Umesto toga, samo mračan stan i prazan krevet.

Posle pet meseci, ponovo sam zagrlila porodicu i prijatelje. Grlili smo se i nismo se puštali. Suze! Radosnice! Da ti kažu koliko si falio! Da osetiš koliko je tebi sve to falilo.

I pre nego što sam postala svesna da sam u krugu svojih najmilijih, došlo je vreme da se krene nazad. U pustinju. U novi dom.

Još jedan rastanak.

Već smo prošli kroz ovo, mislim u sebi.

Biće sada lakše.

Držimo se dobro do poslednjeg poziva za ukrcavanje u avion.

Još jedan poslednji zagrljaj do sledećeg viđenja.

I taman kad pomisliš da si jak, slomi te pomisao da ne znaš kada će se to viđenje desiti.

I evo ih. Suze!

Da li rastanak ikad postane lakši?

Ili te život među oblacima samo navikne na to?

Neko je možda dovoljno jak tek toliko da izdrži rastanak, pa da onda plače između četiri zida. Sam sa sobom. Da niko ne zna.

Neko možda nikad i ne zaplače, jer ne želi da pokaže slabost.

Iza svih tih suza kriju se razlozi koji su hiljade kilometara udaljeni od rodnog grada, porodice i prijatelja.

Majka vodi dvogodišnjeg sina da vidi oca po prvi put jer su ih životne okolnosti razdvojile na dva kraja sveta.

Devojka napušta posao, porodicu i prijatelje i odlazi na drugi kraj sveta zbog ljubavi.

Otac se prvi put posle nekoliko godina vraća u rodni grad da vidi porodicu.

Devojka iz siromašnog grada odlazi u zemlju čiji jezik ne poznaje, u potrazi za boljim životom.

Koliko sam samo ovakvih priča čula od ljudi na letu.

Dok vučem kofer i posmatram putnike oko sebe, znam koliko će nekome svi oni nedostajati.

I neko će njima nedostajati.

Toliko će toga propustiti.

Toliko toga neće reći jedno drugom, zbog vremenske razlike, i života na dva kraja sveta.

I tako, sve dok se konačno ne sretnu u istoj vremenskoj zoni. Na starom mestu. Na aerodromu, gde sve priče počinju zagrljajem i završavaju se u suzama.

Jer rastanci ne postaju lakši vremenom.

Samo naučiš da živiš od zagrljaja do zagrljaja.

20170614_150311_005_01-min

***

Tamara Veapi je stjuardesa i diplomirani profesor engleskog jezika.

Priče piše u trenucima odmora, između dva leta ili iznad oblaka, gde je inspiracija najveća.

About Author

kevazakon

Leave A Reply