Ali ti se uvek smeješ… ( umesto uvoda )

4

Imala sam petnaest godina, kada sam izgubila svog najboljeg druga.
Pet godina kasnije, sudbina je odvela i mog zeta. Brata, prijatelja.
Trebalo je da napuni dvadeset. Da osvoji svet. Bude novi Piksi. Bude otac. Muž. Bude srećan.
Trebalo je…
Mog najdražeg direktora i saradnika, koji mi je bio kao ćale, glupa bolest pokosila je za nekoliko meseci. Otišao je, nismo stigli da se pozdravimo. Čuli smo se telefonom, i verovala sam da to nije poslednji poziv koji će od njega stići.
Moj tata Miša je pao u komu, dan posle mog porođaja.
Nikada nije video Boleta.
Nismo stigli da mu zajedno muziku puštamo glasno, da ga zajedno vodimo da gleda basket, da mu zajedno objasnimo zašto se voli Zvezda i zašto je važno u životu imati ideju čime želiš da se baviš…
Guram ja sve to sama, ali…

Jel znate kako izgleda kada ti tuga rasparča srce? Na nekoliko delova, pa onda sve sitnije?
Mislila sam da nikada više neću moći da se smejem.
Ali…
Svaki novi dan je novi razlog za novu sreću.
To nikada ne smete da zaboravite.
Uspomenu na svog Žiku čuvam sa njegovom sestrom Natašom, koju sam venčala, i koju volim kao da mi je najrođenija.
Ivan Krstić Beli živi u mom srcu, srcu moje porodice, pogledu svog sina, svakoj pesmi navijača niškog Radničkog.
Svog Olija čuvam u svakom poslovnom uspehu, savetu koji mi je poklonio, iskrenom prijateljskom zagrljaju i podršci koja nikada nije izostala.
A svakog jutra, čim otvorim oči i šapnem jedno hvala za novi dan, pojačam muziku, i otpevam refren za svog tatu Zakona.
Jer me naučio da volim ljude, da verujem, da budem svoja, da ne odustajem nikada, da se borim…
Ali me je pre svega naučio kako da živim, čak i kada je sam grešio.
Zakone!
Tri je ujutru. Došla sam iz grada. Super sam se provela. Čak mi je i taksista ulepšao veče. Mislio čovek da imam dvadeset pet, zamisli?
Muzika je bila glasna, onako kako volimo ti i ja. Sve vreme sam igrala sa drugaricama. Pila sam kiselu vodu, jer pivo nije pivo od kako ga ti i ja ne delimo.
I dobro sam, tata!
Smejem se. Volim ljude. Stalno im to govorim. Stalno im šaljem poljupce, crtam srca i smajliće, pišem poruke, cmačem ih i grlim.
Koristim dan. Ovaj sad. Jedini što imamo, da sebi budem inspiracija, da budem mama, žena, tetka, drugarica, ćerka, sestra, simpatija.
I sad ne mogu da zaspim, jer me radi adrenalin, i radim i ja njega i ponovo bih svima da šaljem ljubav, ali tri je ujutru i spava grad.
Samo je moj svet uvek budan.
Hvala ti, moj Zakone, što si me naučio da odrastem a da nikada ne porastem.
Da ostarim moram, sve drugo neću.
I može mi se dok neću.
I može mi se, jer ovo dete u meni zna zašto je važno da uvek bude budno. I glasno. I nasmejano. Ponekad tvrdoglavo. Ali uvek puno ljubavi.
Tu je.
Tu sam.
Da se smejemo zajedno.
Svi zajedno.
Dobro mi došli.

About Author

kevazakon

4 Comments

Leave A Reply