Nisam upoznala Duška Radovića.
Tek što sam krenula u vrtić i naučila stihove Strašnog lava, Duško nas je napustio.
Dobri duh Beograda rođen u Nišu, Partizanovac koji je pre toga navijao za Zvezdu (ne ljutite se komšije, to je Dušanov brat izjavio), moj zauvek najdraži pisac, stvaralac, mislilac, umetnik, borac za pravdu, zaštitnik dobrote i radosti.
Nisam stigla da upoznam Duška, ali ga volim od prve misli koju je potpisao. Generacija sam koja je gledala reprize serijala NA SLOVO NA SLOVO i horski pevala SVE ŠTO RASTE, HTELO BI DA RASTE.
I kako sam rasla, sve sam bolje razumela njegovu poeziju, koju je pisao i za malu i za veliku decu.
A pisao je tako da nas opomene i nauči da mašti i snovima nikada ne dozvolimo da se previše uozbilje.
“Jer, deco, možete misliti kakav je život, kada je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba.”
Često slušam BEOGRADE, DOBRO JUTRO. I žao mi je što nema više sačuvanih traka tog jutarnjeg programa koji se više nikada ovde neće ponoviti.
I žao mi je što Duško nije dočekao kompjutere i internet, jer verujem Matiji Bećkoviću kada kaže da bi Duško sigurno bio najbolji bloger.
Kako i ne bi?
Otac moderne poezije za decu voleo je novu, modernu muziku, pisao moderne reklame za oduševljene, moderne klijente, smatrao da svaka rečenica duža od deset reči nije pismena i pre više od četrdeset godina zabeležio da će ljudi sve kraće pisati a sve više gledati i slušati.
Duško Radović je izašao iz Udruženja književnika, izašao iz partije a 1982. godine izašao i iz radijske Studio B priče.
Jer on možda “jeste bio mali čovek sa radija, ali nije bio onaj koji se pali i gasi na dugme.”
Fizički nije sa nama već četiri decenije, ali njegove mudre misli ostaju nam večiti putokazi, zato što “pametni slušaju pametnije od sebe, a glupi to ne umeju. Pametni traže istinu. A glupi podršku.”

Dragi, najdraži i večni #DuskoRadovic
Životna inspiracija.
I omiljena tetovaža