Moje drugarice su pušači.
Ah, muka!
Naročito kad imate klince. I kad biste da popijete kafu negde u tržnom centru.
Zatvorenom prostoru.
Kafiću.
A klinci su sa vama.
Zapravo, ovde i nije reč o cigaretama. Već samo o deci. Maloj, glasnoj, nestrpljivoj, vrlo glasnoj i nemirnoj.
Ali, izvinite. Svi smo to bili nekada. Neki se ne sećaju, pa verovatno zbog toga prave problem tamo gde ga nema.
Tamo gde su deca.
Nestrpljiva, glasna i nemirna.
Još gore je što vam to neće reći. Nego će vam svojim postupcima staviti do znanja.
Kao nama večeras.
Nervozni i namršteni konobar prati nas od trenutka kad smo čoporativno zakoračile u kafić.
Nas četiri i naše četvoro dece. Godina jedna, dve, tri i šest.
Ekipa snova. Plus gladna. Plus vesela, upravo izašla iz igraonice.
Četiri majke sa svojim potomcima, ulaze u kafić. Neke da zapale cigaretu, neke da im prave društvo.
Plaši me i nervira pogled konobara koji se jedva suzdržava dok nam prilazi. Pita nas šta ćemo da popijemo, a iz očiju mu čitam… hoćete li brzo da se poslužite i izađete?
Donosi nam piće i servira ga uz najhladniji pogled na svetu. Klinci sve bučniji. Veseli. Traže sok. I one kifle što smo im malopre kupili u pekari. Pa hajde, to su deca, neka grickaju, dok mi posrčemo nes.
Ali avaj, hoće deca i jogurt. Baš taj koji prosipaju posle dva gutljaja. Brzo brisanje vlažnim maramicama, jebi ga, mali su i brzi kao munje.
Drugarica briše jogurt sa stolice, ja snimam ponovo pogled konobara mrguda. Sve mi je jasno. Prilazi nam i sipa u čašu preostalo piće. Odmerava dokle smo stigli sa kafama.
Pizdim.
Tražim knjigu utisaka. Kažem drugarici da zaboravi na bakšiš i namerno u svoju šoljicu ubacujem prljave vlažne maramice.
Hoćeš Kevi da se zameraš? Kad si se rodio bio si punoletan? Nisi srao u pelenu? Bio musav posle doručka?
Ok.
Kažem Boletu i Nađi da budu još glasniji, Mila i Veljko su ionako još uvek mali. I super bučni.
Odlično, ofanziva!
Nas četiri majke, tri pušača i ja koja se solidarišem i trpim, plačemo od smeha zbog situacije u kojoj smo trenutno. Konobar nas ogovara kod šanka, čitam mu sa usana, i još glasnije kažem Boletu da sluša pesmu sa zvučnika.
Skakućemo po separeu i proslavljamo ovaj zajednički izlazak.
Volim svoje žene. Volim našu decu. Volim što smo svi bučni i što nam je život već godinama igraonica.
I, konobaru, želim ti blizance, i bučnu ženu, i da ti klinci ne idu u vrtić, nego da ih ti čuvaš kad se vratiš sa posla.
I da ti svakoga dana prosipaju mleko i sok po dvosedu, da kenjaju više puta dnevno pa da radiš samo za pelene i vlažne maramice… Pa da se raduješ kad ti ekipa ko moja uđe u kafić, jer to znači da će napraviti veliki račun.
Htela sam da pišem upravi kafića, ali sam se, vozeći do kuće, glasno smejala našem izlasku.
Mislim da ćemo sutra opet u igraonicu. I do onog kafića.
Da naučimo konobara toleranciji.
Da se smeška kao ja dok pišem ove redove.
1 Comment
Sjajan, sjajan tekst. 🙂