Mama mi je uvek govorila da ću znati da sam prava domaćica, tek kad skuvam i zapržim pasulj onako prste da poližeš!
I zato je ova priča oda radosti svim budućim kuvaricama, naročito mojoj najdražoj Tamari, koja me je jednom prilikom pitala kako taj beli pasulj postane crven na kraju.
Stvarno je fora u zapršci.
Nije to samo „final touch“ svakog jela, nego i siguran znak da si se plasirala u viši rang domaćinskog postojanja.
Dakle, slatka tucana paprika, integralno brašno i malo grožđjanog ulja u prethodno skuvanu šerpu pasulja, pa sve u tavče, pa u rernu.
Volim to tavče i na njemu gravče. Čorbast pasulj mi je nekako običan. Vojnički. Ovako zapržen je pravi specijalitet.
Samo da se kod kuvanja baci prva voda. Može i druga. A onda da se pasulj dugo krčka sa gomilom crnog i belog luka. I goveđeg pršuta. Da zamiriše i kuhinja. I soba. I ceo sprat zgrade. Da komšiluk zna gde živi domaćica.
Jer tako miriše dom.
Rekla bi moja mama.
I obavezan je goveđi pršut u pasulju, kažem ja, najbolje onaj sa Zlatibora, da te podseti na odmor i savete nutricionista da jedeš samo zdravo meso.
I dok kuvanje traje, neka muzika bude dobra i glasna, jer prava domaćica uvek meša u ritmu.
I ne treba ti pohvala od drugih!
Kad sama prdneš od sreće, znaćeš da si domaćica, pa puca!
Prijatno!