Nisu nam devedesete ostale u najlepšem sećanju.
Ali, domaće serije iz tog perioda, redovno nas u repriznim terminima podsećaju na vreme koje smo (pre)živeli, možda ipak malo lakše uz omiljene televizijske porodice.
I dok ovih dana svog sina upoznajem sa Golubovićima, i objašnjavam mu da Neca sada ima godina skoro kao ja, nastavljam tradiciju porodičnog gledanja Srećnih ljudi.
Iskoristila sam priliku i da proverim da li su ispred malog ekrana i članovi pomenute, voljene ekipe, pre svih moj Nišlija, Desimir Stanojević ili da kažem, Vukašin Golubović, i njegov televizijski sin, Janko Milivojević, svima poznat kao mali Neca.
Ja: „Prvo da vas pitam kako ste?“
Desimir: „Izašla je naredba da budemo svi dobro, a ja kao stara komunjara, poštujem sve naredbe.“
Ja: „Drago mi je da to čujem. Srećni ljudi ponovo aktuelni. Da li pratite i ovu reprizu?“
Desimir: „Gledam, koliko mi obaveze dozvole. Ali, sve to već znam napamet!“
Janko: „Ne, dovoljno puta smo svi gledali, nemam više ambicija da se tome vraćam. Ipak je to bilo pre više od dvadeset godina.“
Ja: „Znam, ali mene nekako ona scena kad se Sima vratio svaki put razneži. Imam osećaj da u tim godinama to nisi mogao da odglumiš, nego da si se stvarno radovao!“
Janko: „Ako mi veruješ, to je bilo pre više od dve decenije, slabo se i sećam… Ali mi nekako ne nedostaje, to je ipak bila gluma.“
Ja: „Desimire, niste zaboravili tekst?“
Desimir: „Pa ne mogu da ga zaboravim, koja je ovo repriza po redu? (smeh)“
Ja: „Ni ja više ne brojim. Samo obnavljam gradivo. Recite mi, jeste li ponovo Vukašin Golubović, kad izađete u šetnju ili odete do prodavnice? Da li vas tako oslovljavaju?“
Desimir: „Zavisi od ljudi, ko je kad nahvatao seriju. Meni je drago da ovi klinci koji se tada nisu ni rodili, ili su se u međuvremenu rađali, gledaju premijeru. Ovi stariji me oslove sa Vukašine, ali ne bih rekao da mogu da se poistovetim zato što igram i neke druge uloge, pa ne bi bilo dobro.“
Ja: „Janko, je l’ ti dobace nekad neku foru iz serije, kada te ljudi prepoznaju na ulici?“
Janko: „Pa i ne čujem. Ili me ne prepoznaju, jer sam tada bio mali! (smeh)“
Ja: „Vreme prolazi, ali neke priče se ne menjaju. Životne priče Vukašina Golubovića su i dalje aktuelne! Svako od nas ih ima!“
Desimir: „Ja se sećam da nismo hteli da stavljamo ni konkretne cifre, baš tada je krenula ona inflacija, pa smo onda išli na marke! (smeh). U životu ljudi se ni oko posla ni oko gubitka istog, baš ništa nije promenilo, ako mogu da primetim…“
Ja: „Možda je to tajna ovolike popularnosti serije?“
Desimir: „Ne znam koji je to fenomen, da li psihološki, ili sociološki, ali očigledno je da ljudima to prija. A možda je to i ona priča…kao zujim po kanalima pa završim na Srećnim ljudima!“
Ja: „Dobro je da i dalje postoji tradicija zajedničkog gledanja televizijskog programa, kao nekada kada smo imali dva kanala.“
Desimir: „Da! Jednom prilikom, zove me unuka mog pokojnog druga iz Niša, odrasla je, profesor je, i priča mi kako ima dogovor sa drugaricom da se okupljaju i gledaju Srećne ljude! Odmah posle posla! To im je, kako ona kaže, IN! (smeh) Čujem da nam je i taj rejting jako dobar. Kažu da se gledamo više i od Boljeg života!“
Ja: „Da onda pitam Janka, mlađi je, Giga Moravac ili Vukašin Golubović?“
Janko: „Uh… (smeh). Dobro, reći ću Moravac, jer mi se nekako čini da je on ostavio mnogo dublji utisak.“
