„Zovem se Vesna, pišem beletristiku.“
„Mislim, u redu je to. Da se ne uvredite!“
Kaže mi čovek i nastavlja da lista moju knjigu.
„Da se uvredim?“ Gledam ga, dok se zaustavlja kod priče Dobar dan, jebete li nešto. On čita i smeška se diskretno.
„Beletristika po definiciji ne može da bude loša. I to što Vas je upravo nasmejalo je samo po sebi lepo!“
Prstom pokazujem na naslov. „Ja pišem o životu. Život je jednostavan.“
„Život je ono što nam se dešava dok mislimo da ga živimo.“
„Može i tako. Uvek je zabavno filozofirati. Akcija ipak zahteva dela.“
„Ozbiljna? Naučna?“ Gospodin zatvara knjigu ali je ne vraća na štand.
„Životna, svakako! Od njih nema ni većih ni važnijih. Da postojimo. I da volimo. Ljude. Život. Sebe. Sebe sa nekim. Nekog!“
„Nisam fan ovakvih dela, iskreno.“ Pokazuje moju zbirku.
„Ali, imate ženu? Njoj poklonite knjigu.“
Burma mu je na prstu. A osmeh ponovo na licu.
„Ona valjda ima svog savršenog?“
„Neka utvrdi gradivo.“
Uzimam mu knjigu iz ruke.
„Kako se zove supruga? Da joj napišem lepu posvetu.“
Ja sam Vesna.
Pišem beletristiku.
Jer život je kratak, i jebeš sve ako ti u njemu nije zabavno.
