Operacija štitne žlezde.
Dve godine nakon prethodnih zahvata, dijagnoza i hemioterapija koje su mi prodrmale i hormonski i svaki drugi status, desila se još jedna prepreka koju sam (htela ili ne) morala da savladam.
Spletom životnih okolnosti, našla sam se na spisku pacijenata doktora Stevana Jokića, sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.
Nakon operacije, oporavka i ličnog karantina koji se poklopio sa Korona worldwide ostankom kod kuće, shvatila sam da u ovoj zemlji i dalje postoje i rade stručnjaci koji svoju lekarsku zakletvu poštuju, i kroz rad sa pacijentima joj se svakodnevno vraćaju.
Kada to kažem, mislim na sve one obilaske nakon operacije. Mislim na drugarsku podršku tokom skidanja konaca i saopštavanja rezultata sa histopatologije. Mislim i na provere da li se terapija uzima redovno, ali i na onaj ljudski KAKO SI faktor koji se podrazumeva bez ikakve nadoknade.
Često razmišljam o tome koliko sam, bez obzira na sve, imala sreće da upoznam ljude u čije sam ruke svoj život spokojno stavljala. Ljude kojima sam aplaudirala svakoga dana i čije titule poštujem bez obzira da li je stanje redovno ili vanredno.
I to je jedina stvar o kojoj svi treba da razmišljamo dok smo zdravi.
Kada ti je spasavanje života u opisu radnog mesta, ljudi te često doživljavaju kao Boga. Zato imaš još veću moralnu dužnost da prvenstveno budeš čovek.
A kada to jesi svakom pacijentu koji dođe na red, onda te to čini osobom vrednom poštovanja i iskrenog divljenja.
I to je ono što nama ostaje, kada rana zaraste i sve teško se zaboravi.
Zato i pišem ovaj tekst, pri čistoj svesti, zdravoj pameti i u hormonskom balansu.
I posvećujem ga doktoru Stevanu Jokiću, jer je čovek.
I Delija!
P.S.
Zvezda, šampion!
Foto: Freepik
