Otišao je Manda.
S’ one strane duge, kako napisaše mnogi tog dana.
Vest me iznenadila. Rastužila. Zabolela.
I dok su se ljudi po mrežama opraštali od Viljuške, Milašina, šerovali sa Jutjuba Dva sata kvalitetnog programa, sećali se dečijih pesmica sa kaseta koje smo svi imali, ja sam se zvanično oprostila sa svojim bezbrižnim detinjstvom.
Deo sam generacije koji je okretao broj šest nula nula osam četiR dva, ustajao vikendom da gleda S’ one strane duge, jer sam nekako uvek bila zaljubiška i…jedva sam čekala da dobijem vezu i da mi Manda postavi to čuveno pitanje…i da mu ja euforično odgovorim.
Pisala sam mu i pisma i nadala se da ista neće završiti u košu i radovala se kad prepoznam svoju ukrašenu kovertu i ne… Nisam od onih koji koriste frazu u moje vreme, ali sam baš zbog tog svog vremena i ljudi u njemu, danas ovo što jesam.
I zato mi je, Mando, toliko teško da se oprostim od tebe. I zato sam, te dve hiljade i pete, bila toliko srećna što ćemo se konačno upoznati i uraditi intervju i što ću sada ja tebi, petnaest godina posle, da postavim pitanje koje si ti meni postavio…
Da li si tamba ili lamba?
Znate onaj osećaj, kada nekog volite kao da vam je najrođeniji, jer nekako to jeste, iako nije, i Mando, tvoj put u večnost još uvek ne prihvatam…
Ako si zaista sada sa one strane duge, čekaj nas tamo gde padaju zvezde, u tom delu neba sa najviše ljubavi.
A mi ćemo da pratimo zamišljene pruge.
I da te volimo, s’ ove naše strane.
