Blago tebi. Tvoj muž kuva.
I tako već osam godina.
Drugarice, poznanice, prijateljice…
Sve egzaltirano konstatuju koliko sam ja srećna žena.
Jer moj muž kuva.
I zna, i hoće.
I to radi od malih nogu, da dodam…
I ima vremena.
Jer je kod kuće, dok sam ja na poslu, a sinak u školi.
I logično je, zar ne, da ne bismo ostali gladni?
Ili, ipak, mislite drugačije?
Zanimljivo je da nijedan moj drug nije pao u nesvest od sreće što moj muž kuva.
Svi samo prokomentarišu da je muž car i nastave dalje.
Ali zato žene… Lako je tebi, kad imaš takvog muža.
Pod jedan, ko vam brani da sličnog sebi nađete?
I pod dva, zar stvarno mislite da je to najvažnija stavka zajedničkog života?
Ako je tako, onda ste u velikom problemu, drage moje…
Jer ako ste već moderne i obrazovane gospođice i gospođe, zašto bi vam muškarac u kuhinji bio iznenađenje veka?
Moje žene, moji licemeri!
Koliko god prdimo o jednakosti i zaklinjemo se da sve možemo i umemo same, tražimo ista prava i pokazujemo mišiće, neke od nas će zauvek ostati one bakute iz prošlog veka, koje misle da je samo ženi mesto za šporetom.
Ne zaboravite, baš uz žene koje tako misle, idu i muškarci koji to (ne) rade.
Zato pamet u glavu.
Nama je super. Kuva on, kuvam ja.
Sinak kapira kako to funkcioniše, pa sutra neće biti onaj razmaženi muž, koga majka tretira kao dete, jer ne ume ništa sam da uradi.
Znate i takve primerke, stalno mi ih pominjete.
I da, u pravu ste.
Nama je lako.
Srećni smo i siti.
Što i vama od srca želim.
