Ako prava sloboda tek u paru dobija smisao, onda je brak vrhunac te slobode.
Nisu to dve idealne polovine.
Nego dva cela bića koja jedno drugom čuvaju leđa.
I vetar su u leđa.
Rame za plakanje.
Prozor u svet.
Desna ruka.
Litar krvi, obe ruke.
Sve drugo je samo mastilo na papiru.
Zajednicki život je najbolji organizovan posao, uz naravno, postojanje emocija.
Ako to možeš da razumeš.
Ako tražiš sebi jednakog.
Ne da te čuva, nego da ti bude podrška.
Ne da te ušuška, nego da jedno drugo pokrivate.
Da se volite I kada je lepo, I kada je najlepše, I kada je preteško.
Da odolite kada je tuđe slađe, jer koliko god da jeste, sve toliko slatko traje kratko I šta onda?
Brak je kad sagradiš tvrđavu I u njoj mirno spavaš, bez da noću proveravaš da li stražar radi svoj posao. Nego se opustiš I budeš vladar svog srca I srca koje kuca isto kao tvoje.
A onda zajedno pratite ritam.
I jeste to bajka ako ne naljutiš divove I veštice života, ako si dovoljno mudar da prihvatiš ljubav I da se samo njome vodiš.
Zato mudro biraj.
Srcem, glavom, dodirom. Očima. Dušom.
Punim plućima, sočnim usnama, osmehom koji će reći da si tu gde treba.
I da si na tom putu slobodan, baš zato jer nisi sam!
Foto: Pixabay
