Da li su bitanga i princeza par ili je i princeza folirant?

Napisala sam jednom prilikom da žena mora u svom životu da ima pogrešnog muškarca, da bi znala da poštuje pravog kada naiđe.

Ponekad ipak pomislim, da su ženama suđene razne bitange, i da nas možda takvi muškarci mnogo više rade.

Koliko je istine u onoj Đoletovoj da ne bira pamet nego srce i da li su bitanga i princeza par ili je princeza zapravo folirant, pokušavam, uz malu pomoć, da shvatim do kraja ove priče.

Priče koja počinje, kao i svaka druga bajka…

Bila jednom jedna princeza.

I jednoga dana, nju ugleda bitanga.

I ona ugleda njega.

Ugledaše se.

Princeza poverova da će ta bitanga, zahvaljujući njenoj ljubavi, da se pretvori u divnog princa, punog saosećanja i poštovanja…

U ovom scenariju, bitanga nežnost princeze vidi kao vrstu nemoći, super foru da krene da se šepuri, glumi Romea, fejk pamuk momka, koji će svojoj princezi dozvoliti da mu traži sve. I on će da obeća sve.

Tako zvuči početak.

Ali i kraj, kaže mi moja draga Prim. dr Anđelka Kolarević, psihijatar i psihoterapeut.

Dobro, sad mi je lakše. Jer kapiram da se na početku, niko ne folira. I princeza i bitanga nesvesno ulaze u igru.

Igru, koja će da bude sve osim ljubavnog susreta za sva vremena.

Ima i izuzetaka, ali oni ne potvrđuju pravila, kaže mi Anđelka.

 Naravno da  ima i hepi enda, međutim…

„Najčešće, devojka otkriva da se iza maske bitange krije inferioran, nezreo, povremeno antisocijalno adaptiran momak, koji da bi postojao i verovao da je voljen, mora da povređuje. Koji laže, ne ispunjava obećano, ne javlja se neko vreme, manipuliše i ne uživa da voli…“

I šta ćemo onda? Videla sam negde fenomenalnu rečenicu kako je devojka bila pametna dok se nije zaljubila?!?

Anđelka: „I devojke i momci tada postaju lepršavi, površni u razmišljanju, jer ih obuzme talas zaljubljenosti. Što naš narod kaže, ne vide prst ispred oka. Kada je osoba zaljubljena, ona idealizuje izabranog partnera! U stanju zaljubljenosti smo opsednuti ne stvarnim partnerom, nego imaginarnom slikom o njemu. Posle nekog vremena, iz te slike izroni njegova stvarna ličnost i to je trenutak kada se otreznimo i odlučujemo da li nastavljamo ili ne.“

Ja: „Koliko bi samo lakše bilo da nam srce ima mozak!“

Anđelka: „Srce ima mozak. Ali njega prepoznamo, tek kada ovladamo našim emocijama. Uvek, na bilo koju promenu van nas ili u nama, mi prvo reagujemo emocijom, pa idejom. To jesu nekada mili sekunde razlike, ali ako naučimo da prepoznamo šta osećamo i kako emocijama da vladamo, onda neće one nama vladati! Sa druge strane, nećemo biti ni bezosećajni. Bezosećajnost, nekako i ne postoji. Postoje samo ljudi koji su odlučili da ne vode računa o emocijama. To je takođe veliki probem!“

Ja: „Je l’ verujete Vi u srodne duše?“

Anđelka: „Verujem da, što smo samosvesniji, ljubavniji, samopouzdaniji, takav će nam partner ući u život. Ali to ne mora da bude srodna duša. Srodna duša nije onaj partner koji nas najviše promeni ili onaj sa kojim smo imali najviše i lepih i ružnih momenata. Srodna duša je onaj partner sa kojim odlučujemo da nastavimo da živimo. Onaj pored koga se osećamo mirno, sigurno, neuznemireno…“

Ja: „Je l’ postoje ljubavi na prvi pogled?“

Anđelka: „Postoji zaljubljenost na prvi pogled. Ljubav je kompleksno osećanje, ja nekada kažem status, koji podrazumeva povezanost. Sa druge strane, naučnici su utvrdili da mi prilikom upoznavanja odmah odlučujemo da li će nam neko biti seksualni partner ili ne. Sve ostalo je kasnije stvar mnogih odluka, izazova, prepreka, čini mi se i rada na vezi, da bi postali povezani u ljubavi.“

Onda smo se Anđelka i ja, dotakle priče o ljubavi za sva vremena.

Anđelka kaže da ništa nije za sva vremena i da na svemu mora da se radi. Ljubav mora da se neguje, jer će nestati ako to ne budemo činili. Ljubav je rezultat ljubavnog osećanja, ljubavne volje i ljubavnog ponašanja. Ako je jedan činilac nula, ceo rezultat je nula!

Ja: „Je l’ može onda ljubav bez strasti da postoji?“

Anđelka: „Može, jer strast nije uslov ljubavi. Međutim, da bismo se mi osećali lično moćni u bilo čemu, moramo sami da budemo strastveni i da pridodajemo strast  svemu, pa i ljubavnom odnosu. Kada nastanu krize u ljubavnom odnosu, po meni, to nije stvar nestanka strasti, već volje! A volja nastaje iz svesti! Pa ako nestane, osvestimo se,  pa će volje opet biti! Sad, kako ćemo je usmeriti… Pa sigurno bolje osvešćeni, nego bezvoljni!“

Ja: „Da li strast može da preraste u ljubav?“

Anđelka: „Strast, kao deo zaljubljenosti, može da preraste u ljubav, samo onda ako uspemo da prihvatimo partnera bez idealizacija i traženja da se menja. Kada u tom procesu shvatimo da nam nedostaje baš ta osoba sa tom i tom manom, onda ćemo i da osetimo tu divnu povezanost. Naravno da treba da razvijemo međusobnu pouzdanost i posvećenost, iz kojih se stvara poverenje. Iz poverenja nastaje poštovanje i tako nastaje ljubav.“

Ja: „Još jedna narodna mudrost je da se suprotnosti privlače. Je l’ verujete u to? Kako i da li suprotnosti mogu zajedno da funkcionišu?“

Anđelka: „Možda se suprotnosti privuku, ali ne verujem da mogu dugo da opstanu. Smatra se, da što su ljudi sličniji, da mogu da postignu bolju afektivnu povezanost. Razlike vremenom počinju da smetaju, da guraju odnos u nerazumevanje i nepoštovanje. Od ljubavi onda tu nema ništa.“

Ja: „Kako znamo da je jednoj ljubavi došao kraj? Kada smemo da budemo sigurni da to što osećamo više nije ljubav i pored truda i rada na vezi?“

Anđelka: „Znamo da ne volimo, onda kada smo ravnodušni. Kada nam je svejedno da li smo ili ne pored osobe koju smo voleli. Kada nam ta osoba ne nedostaje, niti imamo potrebu za njenim prisustvom.“