Dani bez njega.
Znala sam da će da odustane. Da je stvarno jak, ne bi ni trošili ovoliko vremena.
Živim svoj život po ustaljenom rasporedu, nespremna na promene. Sigurna u svojoj emotivnoj bedi. Inspiracije koliko hoćeš! Još samo da umem da pišem!
Bar je na poslu zanimljivo. Kad mi naiđu oni momenti, izdrkam se na prvog kolegu, posle otplačem za sve bivše ljubavi, izvinim se kolegi i teram dalje.
Kevi me tada ne pita ništa. Pusti me da iskuliram, pa mi onda podeli par lekcija.
„Umorila sam se…“ Priznajem joj dok završavamo neku dosadnu papirologiju.
„Pa ostavi za sutra!“ Kaže mi.
„Ma ne! Ne to! Umorila sam se od svog života!“ Ponovo mi se plače. Ali to više nisu one suze.Plače mi se da isplačem sve što je bilo i počnem iz početka.
„Plači!“ Kratak odgovor.
„Hoću! Mada mi ni to više nema smisla.“
„Onda si na pola puta do novog smisla! Što je do jaja!“ Osmeh.
Uzvraćam.
Bubuljice, masna kosa, par kilograma viška, lomljivi nokti, bol u želucu… Sve simptomi sjebane romanse. Loša krvna slika. Hronični umor. Suva usta. Depresija. Samo da promenim glavu. To je jedino rešenje. I doktor mi je još davno to objasnio.
„Ma nije bre fora sad ni da sebe juriš da izlaziš i da tražiš ljubav života. Okreni se, ali se stvarno okreni drugim stvarima u životu.“
„Jer nije život jedna žena a ni jedan muškarac. Znam, pevaju ljudi!“
Nema dalje. Vreme je da se upale svetla. Ova žurka je došla do kraja, čim ja pevušim ovaj fajront narodnjak.
„Kad već imaš dovoljno vremena, malo razmisli čime bi još mogla da se baviš u životu. A da to nije on, njegovo trenutno stanje, njegove puste želje i bivši prijatelji. Ali ozbiljno. Sad su te godine. Gazi ih do kraja.“ Još jedan pravi savet. A mislim i da je vreme pravo. Ja više stvarno nemam šta da izgubim.
*
Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje
Vesna Zakonović Arežina
