Sve izgleda tako stvarno.
Postavljena večera, miris domaće supe koji se širi po kući, prostrana trpezarija, bučna deca koja su jedva pristala da ostave svoje mobilne telefone i pojedu svoje porcije sa roditeljima.
Tvoja žena u kompletu šivenom po meri.
Nosi punđu koja joj otkriva dugačak vrat.
Crveni lak joj je na noktima, ruke su joj negovane i meke.
Ona ne sprema večere.
Ona ih samo organizuje.
Za stolom si ti.
Upravo si stigao sa dežurstva, vodio si ljubav sa mnom u maloj sobi koja miriše na povidon jod i alkohol i priznao mi da nju nikada nećeš ostaviti.
Jer ste porodica.
Porodica koja zajedno doručkuje i večera, planira putovanja, izlaske sa prijateljima, fakultete za decu i tvoje radno vreme u koje se savršeno uklapam.
Ja kojoj nisi odoleo iako izgledaš verno na svim porodičnim fotografijama i pričama koje tvoja žena servira svojim drugaricama uz kafu.
Dok ti meni serviraš tužnu priču o ženi koja ti je rodila decu i kojoj duguješ mnogo.
Toliko mnogo da me ne propuštaš kada si dežuran i siguran da za nas dvoje niko ne može da zna.
Ali, ja znam da ti znaš.
Ljubav ima svoju cenu, naročito kada joj okačiš skupu etiketu napamet.
Zato u mene ulaziš slobodan.
Ne duguješ mi ništa.
Niti ja išta očekujem, osim istine zbog koje oboje u zanosu jecamo, dok kao emotivna sirotinja živiš od mrvica strasti, razbacanih po našim golim telima.
Dobro nam je i bez bogate trpeze.
Dobro nam je i kad posle seksa jedemo kifle iz pekare, pijemo jogurt iz plastičnih čaša i smejemo se svojoj sudbini u maloj sobi koja miriše na povidon jod i alkohol.
I ne moramo da postojimo za kolege i familiju.
Mi postojimo zbog nas i čuvamo noć od budnih, bludni kao u pesmi koju u kafani naručuješ i misliš na mene dok nazdravljaš sa njom.
Onda se pijani vratite kući i vodite ljubav.
Ostavljaš joj tragove po dugačkom vratu i svršavaš misleći na naše predigre.
Dežuran, kada i to nisi po rasporedu.
