Vrtiću je došao kraj.
Izbrojasmo sitno, odgledasmo priredbe, sve kako pravila nalažu.
Vreme je da se premeštamo u đačke klupe, da ponovo učimo slova, brojke, tablice razne, da ponovo otkrivamo svet oko nas.
Nove roditelje, učitelje i nastavnike.
Kapiram, biće nam teško.
Kad kažem NAMA, ne mislim na sinka i njegovu ekipu! Oni će se ionako svakoga dana sretati, makar po hodnicima škole.
Mislim na ovu roditeljsku družinu, sa kojom sam se baš nekako saživela, jer smo postavili opako visoke standarde, pa mi u srcu pusta tuga, što ne možemo baš svi zajedno da ušetamo i u učionicu i zbornicu.
Nije mala stvar kad u ekipi imaš super mame, tate heroje, šmekere, kraljice i ostalu mnogobrojnu rodbinu, pa znaš da bez problema rešavaš sve muke od suda do zubara, da uvek ulaziš na tekme i osećaš se sigurno na istim…
Da imaš pomoć kad sređuješ stan, znaš gde uvek imaš savršen poklon za rođendan, znaš sa kime ideš da se boriš za svoja roditeljska i ljudska prava, kod koga registruješ auto, piješ piće u parku, trčiš na trim stazi, jednostavno živiš i srećan postojiš.
A još ti nekako milije što takvu ekipu predvode divne dame koje su našoj deci u isto vreme bile i roditelj i drug i bog i batina (batina je metafora, samo da se razumemo) i tetka i psihijatar i vođa puta i animator i akumulator i sve što se jednim imenom zove VASPITAČICA.
U zemlji Srbiji. U državnom vrtiću.
Gde mogu da fale (i uvek fale) i kreveti za spavanje i vlažne maramice i plastične čaše, tepisi, zavese, igračke i bojice i neka smo sve kupovali i donosili, ali ćemo iz našeg malog geta da ponesemo ljubav i drugarstvo, a to moji tatatatirci, ne može nigde da se kupi!
Hvala vam, vaspitačice, što ste nam decu volele sve ove godine, što ste od ove zgrade iz prošlog veka, napravile topli, drugi dom, za četrdeset najlepših i najglasnijih razbojnika (odnosno tigrića), što ste negovale njihove talente, dolazile na nastupe, utakmice, koncerte i rođendane, što ste trpele majke u pms-u, očeve kojima kasni plata, što ste skidale temperature na rekreativnoj, brisale slinave noseve, lečile čvoruge, bile šumske i zubić vile, dale sve od sebe da ovi naši tigrići hrabro ušetaju u ozbiljnu džunglu koja ih čeka čim otvore vrata vrtića i izađu napolje.
Nedostajećete nam, majke mi!
Ali, hvala Bogu, i dvadeset prvom veku, društvenim mrežama i aplikacijama, jer tu i dalje možemo da vas smaramo, da postavljamo pitanja, da se hvalimo i da zajedno budemo ponosni na našu decu!
I toliko sam se sada raznežila, da će mi nedostajati i onaj miks mirisa toaleta i kuhinje koji nas je svakoga dana čekao na ulazu u vrtić!
A mislila sam da to nije moguće!
Brankice, Vesna, Marija, Tijana, ostanite tako divne i setite se ove grupe svaki put kada vas neki novi roditelj iznervira.
U nadi da će i premijer skontati koliko vam je važna uloga i koliko povećanje plata zaslužujete, pozdravljamo vas, volimo i ostavljamo vam interfon, da na nas pomislite svakog jutra čim stignete na posao!
U ime roditelja tigrića,
KevaZakon
