I žene prde

Jednom prilikom, moj dragi se vraćao sa pijace, u trenutku kada se u komšiluku igrao neki derbi.

Pored parkinga, zaustavila su ga dva službena lica i krenula da ga legitimišu.

Moj dragi, onako miran i tih čovek, dao je ličnu kartu, sačekao proveru, a onda rešio da pita službeno lice zašto su baš njega zaustavili, dok sa pijace nosi dve pune kese povrća i voća i još jednu torbu iz zdrave hrane.

„Znate, da budemo iskreni, bili ste nam sumnjivi zbog FRIZURE!“

Moj dragi ima obrijani deo glave i dugačak rep koji vezuje u punđu.

Iako možda izgleda kao nindža, po zajednicu sigurno nije opasan.

Fudbal ga uopšte ne zanima, navijanje još manje.

Ali, eto, službeno lice je procenilo da je baš moj muž potencijalni huligan.

Huligan, koji se zdravo hrani i živi u blizini stadiona.

Sva sreća da sinak i ja nismo bili sa njim na pijaci, jer kad bi službeno lice videlo moje tetovaže, moju frizuru ili minđušu u nosu, plašim se da bi pozvalo još neku službu da proceni da li smo podobni za roditeljstvo.

Mada, nedavno se povela neka diskusija o damskim manirima, gde sam samu sebe javno okarakterisala kao žensko koje je sve, samo nije dama.

Tetovaže, svuda po telu.

Govorim glasno. Kriv je vrtić, jer sam tu naučila kako da se izborim za pravo glasa, ali je glas postao isuviše prodoran.

Što je dobro za navijanje.

Jer idem na košarkaške tekme i volim da navijam.

Ponekad podrignem. Onako, baš podrignem!

Volim i da opsujem.

I piškim, polustojeći.

Isključivo doduše iz higijenskih razloga, ali van kuće, stojim i piškim.

Nisam dama, niti sam ikada to želela da budem.

Bilo je to iskreno i opušteno priznanje, a onda se u komentarima pojavilo jedno nn lice…

Lice koje je počelo da mi objašnjava kako će zbog takvog ponašanja, moji potomci biti propaliteti i uličari.

Sigurno će se drogirati i obijati trafike.

Jer tetovirana mama psuje. I gleda sport sa drugarima.

I voli da podrigne…

Prvo sam se smejala.

Glasno, naravno.

Iskreno, nekada mi je samoj potpuno neverovatno to što se moj predškolac uopšte ne pali na psovke koje njegovi drugari izgovaraju.

Niti ih ponavlja. Niti mu je to zanimljivo.

Ispred svog predškolca, ova Keva retko opsuje.

Pomenem ponekad onaj peršun gde me baba stalno terala, ali, sudeći po logici nn lica, možda je baš ta sočna (da ne kažem zdrava) psovka, uzrok ovog mog huliganskog ponašanja.

I gastritičnog mi želuca, koji me često izda, pa podrignem za sve pare.

Onda se moj predškolac nasmeje, a ja kažem ono što je meni moj tata govorio.

Izvini, sine! Svinjski, ali korisno.

U, jebote, opet ružna reč.

Sve je ovo zbog moje babe huliganke! A izgledala je kao dama.

Mada, postoji jedna stvar koja nervira moje dete.

Vikanje i navijanje kad gledam basket kod kuće.

Tada predškolac ide u drugu sobu, da sa tatom igra igricu.

Uglavnom, Angry birds, a to su tek huligani, ja da vam kažem…

I ne vredi.

Na sva moja kulturna objašnjenja, uz sve priložene dokaze, nn lice zna da će moje tetovaže biti pogubne za sinkovo odrastanje, a da će ga moji problemi digestivnog trakta, baciti u očajanje!

O, fak, majka mi nije dama, idem da hejtujem ovaj surovi svet!

Mada, moj predškolac neće reći fak!

To je ipak moja psovka.

Sinak bi eventualno mogao da poludi i ode u peršun!

I gledam ga sad kako spava između dva huligana (muža i mene), voljen, ušuškan i divan, i kapiram, koliko je svet oko nas otišao u qrac.

Koliko smo samo puni predrasuda i stereotipa, koliki smo licemeri i foliranti, da bih na sve te priče i persone, onako kulturno mogla da bacim peglu.

Jednom prilikom su mi psovke bile i tema dana.

Psihijatar mi je tada objasnio, da su iste, odlično sredstvo za izbacivanje negativne energije, kao i da su sočni izrazi, citiram, odlika inteligentnih ljudi sa bogatim vokabularom.

Ok, nisam dama.

Ali sam makar inteligentna.

Pa znam gde treba da opsujem, a gde da podrignem. Ako ne računamo odeljenje gastroenterologije, onda tamo gde je podrig kompliment za domaćicu i njeno kulinarsko umeće!

A da li dama sme da opsuje u krevetu?

Ili barem da se pohvali dobrim seksom?

Da li sme da uživa, dok je gospodin guzi, da li voli analno ili oralno?

Ili je samo misionarska poza dovoljno damska?

Je l’ broji dama do 69 i viče kad doživljava orgazam?

Ili isključuje svetlo, i uzdiše na plejbek?

Da li je dobro tucanje rezervisano samo za one koji smeju da izgovore da su svršili nekoliko puta?

Da se razumemo, samo razmišljam glasno, ne raspitujem se, jer nije kulturno ulaziti nepozvan u bilo čiji krevet.

Nisam dama, ali nisam ni nevaspitana.

Zapravo, moje kućno vaspitanje nalaže mi da ne sudim o čoveku po tome odakle je, šta je obukao, sa kim spava, koliko ima tetovaža, koliko diploma (neka su i kupljene), da li psuje, pije ili pola Šarcu daje.

I hvala ti, tata Zakone, što si me naučio šta je suština.

I hvala ti, Vuče Stefanoviću Karadžiću, za sve sačuvane psovke i knjige koje imam u svojoj biblioteci.

I hvala ti, Rambo, svetski mega –carE, za onaj veliki hit (KPGS) uz koji sam odrasla.

I hvala ti Makso, što si me voleo i što sam zbog tebe počela da slušam hip hop i čula najrazličitije psovke, u najrazličitijem slengu.

Hvala i doktoru, što mi je odstranio žučnu kesu, pa ću sa jakom hranom i nadimanjem da se borim do kraja svog života.

I tebi ću, Damire, još da se zahvaljujem, kad konačno nađeš slobodan termin, da završimo ovaj poslednji tatto.

Sećaš se, kad si mi ispričao priču o onoj mami koja je sklonila dete sa ulice, jer si im, sav istetoviran, išao u susret?

Takvih se keva ja plašim.

I onih dama, od kojih mi ovakve, ne možemo da dođemo na red!