Idemo, Jovke

Mani se, Kevo, smara me sve to… Drugi put ćemo taj intervju.

Umeo je da mi kaže.

I da se ne naljutim.

Zapravo, na njega nikad ne bih mogla da se naljutim.

Jer se svoj tim voli. A porodica čuva.

A tu je i taj momenat lokal-patriotizma, jer mi Nišlije, meraklije, ne umemo drugačije!

Stefan Jović.

Košarkaš.

Plej.

Drugar.

24.

Volim njegovu igru.

Način na koji povede napad Zvezde.

Organizuje saigrače pod košem.

Njegovu ozbiljnost na parketu.

Ali, i radost koju mu vidiš u očima.

A one su ogledalo duše.

Duše koja je prošla dugačak put od Ergonoma do Zvezde, preko Leskovca, Kraljeva i Kragujevca, gde je itekako zaslužio i dres reprezentacije.

Reprezentacije kojoj je doneo nekoliko medalja, obradovao naciju, i posebno svoje Nišlije koje su mu priređivale dočeke i slavlja za pamćenje.

I to na terenu osnovne škole koju je završio.

I na balkonu Gradske skupštine nakon Olimpijskih igara.

A nema veće sreće nego kad te rodni grad tako dočeka.

I drugarica padne u nesvest od uzbuđenja kad te vidi posle toliko godina.

Bukvalno.

Eto, to je Jovke.

Kad ga spomenu, ja pomislim i na gitaru, na hit Kao mornar dobro more sanjao sam te, koji svira svom timu, i na muzičku školu koju je završio.

Najbolji sportista grada na Nišavi i Sportskog društva Crvena zvezda dobro prati ritam i na terenu i van njega, bez obzira na povrede, duge oporavke, i na sva pisanja i nagađanja sportskih i ostalih portala o tome gde će nastaviti svoju karijeru.

Gde god to bilo, ne sumnjam da će Stefan Jović postupiti i potpisati mudro, jer kada je neko prvak grada u šahu, on u svakom trenutku povlači prave poteze.

Voli te Keva.

P.S.

I da li uopšte da pišem, ili da pustim dela da govore?

Idemo, Jovke!