Te 1987. godine, prošlog veka, krenula sam u prvi razred osnovne škole.
Na Prvom programu, emitovana je prva epizoda serije Bolji život.
Serije koju smo gledali porodično.
Redovno.
Obavezno.
Očekivano, svako od ukućana, imao je svog omiljenog Popadića.
Jer je porodica Gige Moravca, bila klasična srpska ekipa.
A njihove životne priče, i posle tri decenije od premijernog emitovanja serije, zvuče aktuelno.
U zemlji, na brdovitom Balkanu.
Male plate. Nesposobni rukovodioci. Firme u stečaju.Tri generacije u jednom stanu, mućke, nepravde, prevare, i na kraju, opet, ljubav!
Neki bolji život koji još uvek čekamo, a on nam i posle trideset godina nudi samo reprizu.
Što možda i nije loše!
Jer život, zapravo reprizu nema, pa nam je ova serija jedinstvena prilika da izvučemo pouku iz već proživljenog.
Te osamdeset sedme bila sam zaljubljena u Bobu Popadića.
Tri decenije posle, osećam neverovatno poštovanje prema Gigi, a razne Kurčubiće i Jataganjce, izbegavam u širokom luku, da sebe poštedim nervoze.
Na poslu, i u životu.
A onda, ponekad, kao sekretarica Živadinka, zagalamim u ofisu kao ona na sindikalnom sastanku.
Za svoj ćef.
Tih divnih osamdesetih, mnogo sam volela Bobu Popadića.
U ovim godinama, možda bih se više primila na doktora Lukšića, jer kakvo nam je stanje u zdravstvu, imati lekara u kući uopšte nije loša ideja.
Pa još zgodnog…
A koliko nam tek svima treba jedna Emilija Popadić, njeno obrazovanje i vaspitanje, da nas sve spasi reality propadanja, i potrošne ljudske robe koja nam se uporno servira kao jedina moguća.
Nihil illigitamus carborundum!
Rekla bi nam Ema, uz jedno FUJ, nakon listanja tv kanala!
I zato, svakoga jutra obavezno ponovo pogledam epizodu serije kojoj godine ne mogu ništa, sa Dadom Topićem otpevam odjavnu špicu, i pičim u novi dan!
Uz jedno MAJKE VAM GA ŠAŠAVE I BEZOBRAZNE, svakom ko pokuša da mi takav dan pokvari.
I život.
Bolji život!
