Ima tu neke čudne nostalgije.
Ogrnem je svaki put drugačije, srećna što posle četrdeset stepeni u hladu i asfalta koji mi topi korake, konačno mogu da zaspim uz odškrinut prozor, bez klime.
I da ujutru krenem na posao dok ulice mirišu na pečene paprike, a društvene mreže pozdravljaju oktobarske kiše i gumene čizme u svim bojama.
I sve te pesme na radiju imaju drugačiji ton, jer jesen je stigla, dunjo moja, i seća me na sve moje sokake, spakovane knjige za školu, dedinu rakiju, maminu turšiju i ćaleta kako ređa drva pored zida i glasno za Balaševićem ponavlja, nek zazvone tambure u transu!
I odrasli smo za još jedno leto, i dok trepneš pašće sneg i čekaćemo opet Novu godinu, i pojesti svu zimnicu koju smo spakovali.
Uz vino i živeli za sve što nas tek čeka!
Bože, koliko volim jesen!
I kišobran u torbi.
I vetar u kosi.
I kapu koja čuva sinuse.
I čarape dokolenice, duge rukave i duks oko struka.
Volim jesen!
Jer čuva uspomenu na sve moje ptice selice, koje se više neće vratiti, ali ja znam da su tu, i prepoznam ih u svakoj kiši, i na mokrim obrazima od suza, ali ja kažem da je to kiša…
Volim jesen.
Jer seća na sve što sam bila,
da bih postala ono što jesam!
Žena. Majka.
I ona ista klinka što živi jesen u svom sokaku.
