Imala sam prijatelja.
Ne, mislila sam da imam prijatelja.
Brata.
Zajedno smo trošili dvadesete, gradili karijere, nazdravljali po klubovima, delili tajne, stanove, stavove i želje.
Onda smo kao malo odrasli, napredovali u poslu, jedno drugom bili kritičari, rame za plakanje, ruka za spas.
Onda je on rešio da mu neki drugi ljudi budu prioritet, društvo za kafanu, poslove i uspehe, jer od trenutka kada sam postala majka, na skali mojih prioriteta došlo je do prirodnih promena.
Ali sam bila tu da slušam kako mu ide i ne ide, kako ga ljudi ne razumeju, kako se pita da li da ponovo menja posao, kako da…
Ja sam bila tu da slušam, jer kad bi došao red na moju stranu priče, on bi žurio i obećavao da će se javiti.
I jeste.
Svaki put kada bi mu trebalo rame za plakanje, prevoz ili klopa.
A onda je život rešio da naše prijateljstvo testira na sve dečje bolesti, kako to inače život ume da namesti.
Mene je sapleo, pa me pustio da pružim (desnu) ruku i potražim zagrljaj, ono rame, ono, daj mi ruku da se podignem i drži me da ne padnem…
Živela sam u zabludi, kao svaki tinejdžer.
Moj takozvani prijatelj odavno je prestao da poštuje svoju glavnu ulogu u mom životu.
Kao da nismo noći i dane provodili zajedno, rešavajući misterije naših života, i maštali o poslovima koje ćemo razvaliti, analizirajući ljubavne izbore i partnere.
Moj takozvani prijatelj, sada ima nove najbolje prijatelje sa kojima nazdravlja po kafanama i nadograđuje karijeru.
Prijatelje koje nije toliko voleo dok je meni o njima uzdisao u slušalicu, prijatelje koje pre samo deset godina nikad ne bi nazvao prijateljima, ili bi se meni nasmejao da ih takve tako nazovem.
Ali, hej…
Živote, lutalico!
Brate, prijatelju…
Valjda nas to tako život poređa ko domine, i onda krene redom da ruši.
Ko ostane da stoji, ili ti sačuva leđa da ne padneš, i dalje ima prava da bude u tvom redu.
A ti čak nisi smeo ni da staneš do mene, i samo postojiš dok nas život kotrlja.
Ostaj mi srećan, moj takozvani prijatelju, i ne zaboravi…
„Prijatelje sreća stvara. A nevolja proverava.“
