Ne pišem ja ovo, zato što ne volim Fejs

Potpuno obožavam dvadeset prvi vek.

Svaki detalj i gedžet koji on sa sobom nosi.

Uredno koristim sve ponuđene aplikacije, od Vajbera do Mesindžera.

Ipak, kao i svako ko je rođen u prošlom veku, nekad onako nostalgično konstatujem…

Lepo je, ali nije isto!

Naročito, kada završim prepisku sa ljudima koji nisu u mom gradu, a bili su, i i dalje su, važan deo mog postojanja.

Moja Mala Sanja, sada je u Velikoj Britaniji.

I, niti je moja najmlađa drugarica iz ulice više mala, niti joj je ta Britanija sada toliko velika.

Ozbiljan je Sanja naučnik, i ja sam znala da će ona to i postati, još dok smo se kao klinke igrale u našoj Vojvode Stepe pored potoka.

Nekada mi baš jako nedostaje naša Školska česma, bleja na stubićima, i komponovanje pesama u mom dvorištu, pa onda krenem u gađanje uspomenama preko Mesindžera.

Lajkujem joj fotke, ona lajkuje moje, setimo se naših malih želja, kasetofona koji nam je služio za snimanje, pisanja stihova i pravljenja koreografija dok nas moj tata Zakon zviždukom ne pozove na večeru… I smejemo se i volimo našu uličicu ispod Radona, jer smo i Sanja i ja odatle krenule i obe prešle mnogo više životnih stepenika od ona pedeset dva na početku ulice…

Lepo je, ali nije isto!

Onda, Gabi.

Zajedno smo provele dvanaest školskih godina.

I dalje se oko svega sa njom konsultujem, jer Gabi nije samo profesor srpskog, već i moj glavni lektor, kritičar, prijatelj, sestra, i glas razuma.

Trenutno, na Mesindžeru.

Vidimo se godišnje jednom.

Ove godine smo oborile rekord u brzini tog viđanja.

Od Fontana do Rođine trafike.

(Čitaoci iz Niške Banje će razumeti).

Naravno, sve trčećim korakom, jureći svoju decu.

Kafa? Sledeći put.

Do tada, karakteri, smajlići i društvene mreže…

Lepo je, ali nije isto…

Tu je i Zeka.

Krivac za moju jedinu peticu iz matematike u gimnaziji, te ratne devedeset devete…

Visoka ocena se možda ne bi ni desila, da svi nismo morali konstantno da sedimo u podrumu i čekamo milosrdne anđele i njihove projektile.

(Nabijem ih na isti. Mala digresija).

Zeka, kao pravi profesionalac u spašavanju žive glave (jer je sredinom devedestih bežao iz Bosne i stigao u Nišku Banju, gde smo se i upoznali), znao je sigurnu taktiku za prevazilaženje straha i upošljavanje mozga.

Uz to, bio je i u matematičkom odeljenju naše gimnazije, pa smo spojili lepo, korisno i neophodno, i ja sam iz nepravdenog rata izašla kao pobednik i odličan đak.

Skoro smo se moj dragi drug i ja dopisivali, i rekao mi je da je posle sto godina borbe, uspeo da proda svoj stan u Sarajevu i kupi jedan u Nišu.

I radovala sam se dok sam gledala slike useljenja, i bilo mi je krivo što nisam sa njim, da mu pomognem da unesemo, ponesemo sav nameštaj i belu tehniku, i bar mu tako kažem hvala za onoliko strpljenje i besplatne časove matematike.

Otkucala sam to, poslala i srce i smajliće, ali…

Nije to isto…

Samo, da se razumemo, ne pišem ja ovo zato što ne volim Fejs.

Ja ovo pišem zato što Fejsu želim da je živ, zdrav i bez bagova još godina sto!

Da nije njega, kako bih znala da Sanji ni kišno vreme ne skida osmeh sa lica?

Kako bih znala da je Gabrijelin sinak sada gusar?

Kako bih Zeki izabrala poklon i znala da ne treba da pazarim mutilicu za Nes, jer je to već dobio?

Kako bih u trenutku mogla da znam šta rade svi moji najdraži ljudi u drugim gradovima, državama, univerzumima?

C’est la vie, mon amis!

Šta ćeš drugo, nego da voliš svoje parče aplikacije?

Kad već život ne možemo da motamo napred-nazad, bar imamo Fejs i one memories što nam se stalno vraćaju na novi šer!

I zato ne dam na društvene mreže, i sve mogućnosti koje moje ljude drže tako blizu.

Profil mi je skockan. Prijatelji su na listi. U srcu. Na mesindžeru.

Još samo da moj životni raspored i ja dogovorimo ko kada koristi odmor!