Ne znam gde ću za doček.
Odavno ne idem nigde gde se prave, citiram “najbolje i najluđe žurke i zato dođite” jer niti su bolje od onih kojima sam nekada prisustvovala, niti su te kojima sam prisustvovala bile baš toliko lude.
Sedećemo verovatno doma srećni što postojimo u ovo ludo vreme kada je zaista važno umeti biti srećan što postojiš.
Ja sam to usvojila još kad je Familja otpevala hitčinu devedesetih. Redovno obnavljam gradivo, takav mi je horoskop.
I pravim jasnu razliku između te sreće i (ne)sreće da živimo u ovom lupu između inflacija, bratstva, jedinstva, demagogija, nostalgije, virtuelne kadrirane radosti, partijskih poslušnika, večitih vladara, i kao borbe za neko bolje danas; ne sutra, nego danas, koje zaglavljeno cvili u grudima balkanskim, ispod nekog narodnjačkog foršpila što nam žicu gađa koje god teme da se dotaknemo.
Sve me nervira. Izrasla sam u organik nadžak babu koja je na svojoj grbini osetila i nepravdu i nemoć i nepostojanje svega u šta se još kao Titov pionir klela.
Ali nije ovo tužan post.
Ovo je prednovogodišnja euforija vesele penzionerke kojoj ni ona obećana kartica za popust još nije stigla.
A penzija taman tolika da (se) stiskaš i ne puštaš.
Pa ti živi život proklet, jer ga voliš, mamu mu jbm, što reče ona Titova zbunjena omladinka iz viralnog klipa što delimo ovih dana.
Eto, živim. I s decu sam zadovoljna😉
I ne jedem meso, pa automatski štedim.
Srećni nam praznici i nastavimo sumanuto otvaranje advent kalendara po Instagramu i TikToku.
To je tek žurka.
