Moja prva veza…
„Hoćeš da pođemo?“
„Da!“
Cmok jednom…i još jednom. Hvatanje za ruku. Šetnja parkom da nas vidi celo odeljenje.
Ja imam dečka!
Trajalo je mesec dana…
Tako jednostavno.
Naivno i nevino.
Ali pamtim tačan datum.
I početka i kraja.
Tada nisam bila tako zbunjiva. Onog trenutka kada je pogledao plavušu iz petog jedan, dobio je DOVIĐENJA i precrtano ime u leksikonu.
Plakala sam dva velika odmora.
Na poslednjem času, na klupi sam pisala ime nove simpatije.
Moja poslednja veza…
SMS u septembru.
Ne odgovaram.
SMS u oktobru.
Brišem ga.
SMS krajem novembra.
Kratko kuckanje.
Pauza do novogodišnjih praznika.
SMS na Badnje veče.
Uporan je.
Na Božić me prvi put poljubio.
Seks tri nedelje posle.
Dan je ljubavi, a ja nemam pojma ni ko sam, ni gde sam.
Sva sreća da nema leksikona, bilo bi milion praznih polja i znakova pitanja.
Nemam ni velike odmore da se pošteno isplačem.
Ni snage za fejk leptiriće u stomaku.
Ni hrabrosti da se zapitam šta kog đavola radim, jer to što mi ON radi, nije uspeo ni dečko iz đačke klupe.
Zazvonilo mi je u glavi.
Imaš sve odmore ovog sveta, zato, samo opušteno…
Plači do sledeće plavuše, tako ti je to u životu…
+++
Odlomak iz knjige (ne)Verujem u ljubav
Vesna Zakonović Arežina
