Do daske gas.
Pa u krivinu.
Pogrešno skretanje.
Tako ja pamtim devedesete.
Prazni rafovi.
Bezvredne novčanice sa mnogo nula.
Dileri.
Devize, devize, devize.
Ratovi. Paktovi. Dilovi. Heroji. Izdajice. Patriote. Kolone izbeglica. Ranjenici. Keve u crnom.
Hleba i igara, ali hleba samo ujutru, rano ujutru, ako ustaneš u pola pet pa prestigneš penzionere i budeš prvi u redu.
Onda možda nahvataš i litar mleka, u tetrapaku, i opa, bogato i široko za doručak.
Vesele devedesete?
Ne sumnjam da su se neki veselili stanju i sranju na ovim prostorima, ali to svakako nismo bili mi.
Kapiram, sigurno nam mozak tako funkcioniše.
U neke pregrade baca sve ono ružno što smo osetili, doživeli i preživeli, a po sistemu ko peva zlo ne misli, u prvi plan gura muziku… ako bismo turbo, turbo, turbo folk mogli da nazovemo muzikom.
Sećam se da je ćale u znak protesta glasno slušao ploče Purple i Korni grupe, a onda mu je pukla poslednja gramofonska igla, i nije imao gde da nabavi novu.
I nije da nisam volela da sa njim sedim i slušam ga kako tvrdi da je današnja muzika jebeno sranje, ali tehno, tehno, tehno folk i Gavrilović 200 na sat nisu mogli da mimoiđu i naš mali stan.
Tata, hoću Nike.
Godinu dana smo ih sestra i ja čekale. Jebenih godinu dana da ti mama i tata zarade za Air Max, jer svi u školi nose Air Max, jer je kriza i sve je otišlo u qrac, svet se raspada ali taj isti svet nosi Air Max.
Air Max koji ti skidaju na ulici, ali ti si spreman da prihvatiš rizik i obuješ te patike kad kreneš u školu.
Dok pored tebe prolaze neki kraljevi kokaina iz čijih automobila glasno kida tehno tehno tehno folk!
A ti ideš u školu zagledan u svoje crvene Najke i tražiš smisao života dok ti je u džepu jedna marka, i tog dana si bog svog univerzuma.
Da, super je bio taj dens devedesetih, dok narodnjaci nisu poželeli da budu zabavnjaci, i obrnuto…
Ali, koliko god da sam volela Tapovce, Mobi Dik i brata Đoganija, i koliko god da sam bila zaljubljena u jednog repera i sa njim slušala domaći i strani hip hop, blaga jeza mi prođe telom kad neki novi klinci kažu da obožavaju vesele devedesete.
„Znaš, ako je njima toliko gotivno da se lože na nešto što ne poznaju, onda imam ideju!“
Kaže dever, pre neki dan.
„Daj da ih čekamo posle žurke i skidamo im patike i jakne.“
„Da moraju kući da se vrate peške!“
Dodajem.
Ili Jugom i Stojadinom. Ali da prvo nabave benzin negde na ulici. I daju deset maraka za litar. A onda se ujutru probude i skontaju da im je ostatak benzina neko maznuo iz rezervoara, i da nisu ustali na vreme da odu po hleb. I mleko. Koje ne bi mogli da skuvaju čak i da su ga kupili, jer su ponovo restrikcije, i parni brojevi zgrada nemaju struju do dva.
A tad već moraš u školu.
U Simod patikama.
Dvesta na sat.
