Voditeljka je stala ispred pečenjare, popravila karmin, pogledala u kameru i počela priču o predstojećem radosnom prazniku.
Iza nje, u kartonskoj kutiji, ćutalo je uplašeno prase, potpuno svesno situacije i sudbine koja ga je zadesila.
Voditeljka je pričala o slavlju i trpezi i radosnoj gozbi koja nas očekuje.
Krupne oči uplašenog praseta našle su se u krupnom planu Dnevnika 2, gde je široki auditorijum svedočio kraju jednog nesrećnog života na veliki praznik.
Da li čovek uopšte ume da bude srećan ako ne čini zlo, čak i kada tog zla nije svestan?
Voditeljka je snimila prilog i otišla. Prase nije dočekalo emitovanje priloga u kom ionako nije ni bilo njegove strane priče.
Rastužim se kada se setim tog praseta.
I svakog drugog praseta i svih nedužnih bića koja završe u tanjiru ili izlogu, kao zalogaj, kao deo aksesoara, kao svesna žrtva zarad svih srećnih ljudskih momenata.
Životinja ubije drugu životinju jer je gladna.
Čovek ubije drugu životinju da bi bio srećan.
Kakve to sreće tuga hrani?
