Beli moj…
Još jedna godina bez tebe.
A vreme ko vreme, ne leči rane, samo te uči kako ranjen da preživiš.
Kako da nastaviš, kad sve u tebi stane.
Kad jedan svet prestane da postoji.
Naš mali, ušuškani svet.
Svet u kome sam redovna na utakmicama Radničkog, svaki put kad Real sa Nišave gostuje u Beogradu.
Svet u kome jedva čekam da se ta utakmica završi, pa da mi ispričaš kako mi je Ana i kada će porođaj i biću tetka, jupi!
I ti ćeš biti ponosni tata.
I karijera ide super.
Igraš i za juniorsku reprezentaciju.
Planiraš put u Francusku.
Transfer.
U timu odlične partije.
Golovi!
A sin?
Zvaće se Ivan, kao i ti, i igraće fudbal kao i ti.
Moj Beli…
29. maj 2000.
I kurva sudbina.
Kad ti da sve. Pa ti sve i uzme.
Bez objašnjenja.
Jer eto, padala je kiša i vi ste trenirali, više za svoju dušu, jer kraj je prvenstva, hajde još malo…
A onda je u centru Niša, na pomoćnom terenu stadiona Čair, grom udario najmlađeg i najnižeg prvotimca.
Svi su ustali.
Samo ti nisi.
Muk.
Bol.
Neverica.
Svi ti spakovani koferi.
I beba od 29 dana.
I talenat koji je tek dobio krila.
Rezervisane karte.
Bračni život koji je tek počinjao.
Nedočekani dvadeseti rođendan.
I osmeh i prijateljstvo i ljubav i ono obećano pivo koje nikada nismo popili.
I tvoj broj mobilnog, još uvek ga znam napamet.
I snimak vaše svadbe koji još uvek nisam pogledala.
Godine koje idu a stoje.
A kao da je sve bilo juče.
Svaki detalj tog prokletog dana, preživljen bezbroj puta.
Pamte tvoje Meraklije.
Zastava sa tvojim dresom i dalje stoji na jugu, kao sećanje, kao poštovanje, kao uspomena.
Kao, HVALA!
Što si toliko voleo svoj Radnički.
Hvala, što si za fudbal živeo.
Tvoj sin, tvoj Ivan sada nosi dres sa brojem deset.
Tvoj dres. Tvoj broj.
U klubu koji nosi tvoje ime.
I živimo.
Da te pamtimo.
Jer čovek zaista umire, tek kada poslednja priča o njemu utihne.
A to ne smemo da dozvolimo.
Biseru Čaira.
Nedostaješ.
Mnogo nedostaješ.
Tvoja svastika.
*
Ivan Krstić Beli (30. Jun 1980 – 29. maj 2000) srpski fudbaler, igrao je za FK Radnički Niš i za mladu reprezentaciju Jugoslavije (do 21 godine). Član Reala sa Nišave bio je od svoje devete godine.
Odličnim rezultatom I zalaganjem, dobio je mesto u prvom timu i postao kapiten (period 1999-2000).
Bio je predvodnik mlade generacije Radničkog . Plenio je igrom i ponašanjem na terenu. Fudbalski stručnjaci često su ga upoređivali sa Piksijem.
Tokom treninga, 29. maja 2000. godine, Ivan Krstić Beli, poginuo je od udara groma, na pomoćnom terenu stadiona.
Imao je 19 godina.
Danas, Omladinska škola Radničkog nosi njegovo ime, a dres sa brojem deset, koji je Beli nosio, prvi je nakon tragičnog događaja poneo njegov sin, Ivan Krstić, deset godina kasnije.
Čuvajući uspomenu na Ivana Krstića Belog, navijači Radničkog, čuvene Meraklije, i dalje se na svakoj utakmici na Čairu, ne oglašavaju do desetog minuta.
