Parni valjak je večeras proslavio svojih prvih četrdeset godina na sceni.
Četrdeset godina!
Četiri decenije hitova, koncerata, turneja, publike, euforije, emocije, energije…
A kao da su tek počeli.
Ili je stvarno svaki koncert novi početak?
Još nisam skontala tu tajnu vezu između publike i svakog novog izlaska na binu, ali sam večeras toliko uživala, da imam problem da ovu emociju pretvorim u reči.
Ali nemam problem da se pronalazim u svakom hitu, da otpevam Ugasi me, jer to je taaaaaako moja pesma, da volim Dođi, da zatvorim oči i da taj neko dođe, i još da slušam ljubav kako dolazi, da igram kao da sam na sceni sa Akijem, da pratim njegove originalne plesne korake, i pustim da mi po ko zna koji put Sve još miriše na nju slomi srce.
Tek tako.
Od prve reči, i prvog tona.
Jer jedino ova pesma to može da mi uradi.
Bez najave i bez razloga.
I uvek se, kao himna, sluša sa rukom na srcu, i nekom čežnjom u grudima.
Toliko je samo magična muzika Parnog valjka.
Koliko sam samo srećna što živim u vremenu ovog velikog benda, jer kada Aki otpeva da godine prolaze i neka idu bez mene, ja znam i razumem šta je hteo da kaže.
Neka idu, mi ostajemo! Da slavimo nove jubileje i muziku koja je večna.
I zato Aki, moja južna prugo, pusti nek traje, nek traje zauvek, jer šta bih ja bez svih tih starih rana što peku, stranica dnevnika i onih nekih u nizu koji me podsećaju gde je ljubav i zašto u nju verujem.
Parni valjak na repeat!
Za sledećih četrdeset godina !
