Umro je Dragan Nikolić.
Već pola sata pokušavam da napišem koliko mi je teško i koliko sam tužna.
Pokušavam i još mi je teže.
Neverovatan je osećaj.
Pišem i brišem, krenem da nabrajam njegove najveće uloge, onda shvatim da su sve bile najveće.
Pa se vratim u 2005, kada smo se Dragan i ja upoznali (u Nišu, na premijeri filma Ivkova slava).
Pričao mi je Gaga tada kako voli Niš i kako je Niš jedini grad na svetu koji ima specifičan glumački festival.
„Postajete Beverli Hils“ rekao mi je. I dodao da bi baš bilo lepo da grad u kom sam rođena bude jedan pravi glumački geto. Jer bi i on mogao tu da živi.
Veliki Dragan Nikolić.
Možda smo se on i ja zvanično zaista upoznali pre jedanaest godina, ali to je čovek koga poznajem, poštujem i volim ceo svoj život.
„Ja se trudim da mi sve prođe kao anegdota. Snimanje je samo po sebi naporan posao, nije nimalo onako kako se može videti na platnu! Još kao mlađi sam odlučio da sebi ne postavljam prepreke. Ako mogu da zasmejem sebe i ekipu oko sebe, onda je to to, onda ne moram da učestvujem u nekom masovnom humoru.“
Rekao mi je tada.
Ali mi je i priznao da ne žudi za nekim naslednikom.
„Ima mnogo glumaca koji me zovu ćale. I to mi je draže, nego da proizvedem filmskog naslednika. Oni su svi moji naslednici!“
Počivaj u miru, ćale.
Šmekeru, institucijo, svetska klaso.
