Kada sam Miloša Bikovića, nakon premijere filma Bićemo prvaci sveta pitala zašto bi svako od nas trebalo da pogleda ovo ostvarenje, rekao mi je zbog toga što je važno da se upoznamo sa svojom istorijom. Naša istorija nije samo istorija ratova, već istorija našeg sporta! To su ljudi koji su uspeli da snagom svog duha, ostvare snove i od Jugoslavije, Srbije, Beograda, naprave prestonicu svetskih događanja.
Ja sam veliki fan košarke. Veliki navijač reprezentacije.
Jedva sam dočekala da serija Prvaci sveta krene sa emitovanjem.
Kako reče jedna moja slušateljka: „Ovo treba da gledaju deca, ovo je istorija!“
Dragi moji novi klinci, ali i vi malo stariji, zaista je tako.
Iskoristite priliku da upoznate i zavolite očeve košarke. Ljude koji su stvorili šampione.
Da li bi cela nacija uopšte bila reprezentacija da Nebojša Popović nije imao san? Viziju? Ekipu sa kojom je sve to pretvorio u stvarnost?
Mnogo je važno da se ova priča približi svima, da se šampionski suprotstavi navali prostote i gluposti koja nam se uveliko servira u najgledanijim terminima.
Uz jednog Radeta Šerbedžiju, Žarka Radića, Dragana Mićanovića i Radivoja Bukvića, ali i ekipu mladih glumaca koja već ima posebno mesto u srcima mlađe publike, nama se dešava jedan istorijski momenat.
Ako smo, zahvaljujući filmu (a onda i seriji) Montevideo, Bog te video, naučili sve što možda nismo znali o Moši i Tirketu, fudbalu u Jugoslaviji i timskom duhu koji nas je tada doveo do velikog uspeha, onda od ostvarenja Prvaci sveta, zaista očekujem isto!
Možda i više!
Jer sve što vidim na ekranu, doživljavam vrlo lično.
Jer se i danas rado sećam svih tih dočeka ispred Skupštine, a mislim i na one iz prošlog veka, kada je ova tinejdžerka satima čekala da pozdravi jednog Divca, Danilovića, Đorđevića, svoj nacionalni tim!
I volim, volim srcem svim, sve te dane i večeri, provedene ispred televizora, kada smo porodično navijali i bili taaaako ponosni na svaku pobedu naše košarkaške reprezentacije.
Još uvek se isto osećam.
Naročito sada, kada sa nestrpljenjem čekam kvalifikacije za Rio, u dresu sa svojim imenom, koji je kao specijalni poklon stigao direktno iz Košarkaškog saveza Srbije.
Da li živimo u vremenu jeftine zabave, dominacije ljudi bez ijednog talenta i kvaliteta?
Da.
Ali imamo motiv da budemo bolji. Da svojoj deci ispričamo da su generacije sa ovih prostora odrastale uz jednog Nebojšu Popovića, Aleksandra Nikolića, Rašu Šapera i Boru Stankovića (kome se obradujem kao najrođenijem kada ga sretnem)!
To su ljudi o čijim kvalitetima i uspesima mogu danima da govorim i pišem, veličine koje bi trebalo da budu primer generacijama juniora kako se stvara pobednička istorija.
Subota u osam je prilika da se setimo i velikog Ranka Žeravice, njegovih mudrosti i nesalomivog duha koji nas je odveo do zlatne medalje i toliko željene titule.
Cilja koji je sebi postavio Nebojša Popović decenijama ranije.
Ovo nije još jedna priča o košarci.
Ovo je veliki podsetnik ko smo, velika želja da se vratimo tamo gde pripadamo, velika motivacija za sve dane koji su pred nama.
Ako smo već poznati po tome da kidamo onda kada je najteže, neka nam serija Prvaci sveta bude najveća podrška sa tribina.
Budite subotom u osam porodično ispred TV-a.
