Kao neko ko je petnaest godina živeo u Banji (Niškoj), čiji su preci Banju izgradili, a roditelji u istoj radili, odgovorno tvrdim da smo najbogatija zemlja na svetu, samo što toga još uvek nismo svesni.
Ili jesmo, ali ne umemo bolje.
Iako je priroda majka prema nama bila jako darežljiva.
Ali, džaba majka daje, ako je dete neposlušno ili ne zna šta sa tim darom da radi.
Ovo neka bude jedan opšti uvod.
A sada, dobro mi došli u priču Leto u Ovčar Banji.
Banja je udaljena 160 kilometara od Beograda i 18 kilometara od Čačka prema Užicu. Nalazi se na 279 metara nadmorske visine i ima umereno-kontinentalnu klimu.
Ako ćete još da guglate, naći ćete podatak da je ovo mesto, po popisu iz 2011. godine, brojalo 122 stanovnika.
Za jednu baku, garantujem.
Tokom našeg trodnevnog boravka, baka je sve vreme sedela na terasi svog stana i gledala prolaznike. Turiste. One koji dolaze na vikend, ručak ili u spa konaka Kablar, svetle (i jedine) tačke bisera Ovčarsko-Kablarske klisure.
Jer, ako izuzmemo obilazak manastira Srpske Svete Gore, ova banja može da vam ponudi čist vazduh, zatvoren bazen sa vodom od trideset osam stepeni, odmor u konaku, u moderno uređenim sobama, obilne porcije hrane, domaćinske pice i salate, dobar internet u restoranu u prizemlju i nešto slabiji na spratu hotela.
Ali, mi smo bili snalažljivi gosti, pa smo ruter više puta sami resetovali, uz dozvolu vrlo ljubaznih recepcionerki, sa kojima smo se siti ispričali uz jutarnju kafu.
Divne neke dame!
Rekle su mi da Ovčar Banja leči razna kožna i reumatska oboljenja, da je njena topla voda dobra kod postoperativnih stanja i sportskih povreda, ali kako nisam došla kao pacijent, nije postojao boljitak tog tipa da bih vam isti potvrdila.
Ono što je sigurno je da ćete posle višesatnog boravka u bazenu i konzumiranja onih velikih porcija ukusne hrane, uz otvoreni prozor i čist vazduh, spavati mirno i spokojno.
Ništa frka. Ništa stres.
Mir. Tišina. Priroda.
Gospodin koji peca sa terase svog stana, jedna prodavnica sa rafovima i vagom kakve su bile popularne osamdesetih i…
To bi bilo to.
Da li ćemo doći ponovo?
Ne znam.
Želja mi je da obiđem sve manastire Ovčarsko-Kablarske klisure, jer mi prijateljica tvrdi da su toliko lepi i intimni, da ću sigurno poželeti da se u njima ponovo udam za svog muža.
Predeo izuzetnih odlika, i prirodno dobro prve kategorije.
Ovčar i Kablar, svaki put im se divim kao čobanica iz one narodne pesme.
I kao neko ko veruje da Srbija mora i može da živi od banjskog turizma, patim za sadržajem i ponudom koja će privući goste iz svih krajeva ove najlepše zemlje na svetu!
Ali, i iz inostranstva.
Neka nam banje Slovenije i Mađarske budu primer, ako već sami ne umemo to da uradimo.
A zašto to da ne umemo, kad smo umeli da smislimo i otpevamo najlepše pesme o gotovo svim našim banjama?
