U mom imeniku bio je Šećer!
Mlađi burazer najbolje drugarice, koji je odjednom prestao da bude klinac i postao sladak kao bombona.
Sada definitivno znam da bi mi tolika količina laktoze samo pokvarila zube i povećala salo na butinama.
Ali, tako to ide.
Ti klopaš slatko znajući da je užitak kratkotrajan, a posledice merljive kilogramima viška.
Znaš, a klopaš!
Tako sam se i ja čitav mesec zamajavala sa tim Šećerom, preležala sve one dečije bolesti…zovem te u dva ujutru mrtav pijan, pa se u podne pravim lud…
Ili, šaljem ti putokaze za koje ni sam ne znam šta bi trebalo da znače, pa se pravim lud…
U stvari, poenta je da smo se oboje pravili ludi. Ja, znajući da njegova priča nema veze sa mozgom, on misleći da ja ne bih to nikako mogla da znam.
Zamorno.
Nepotrebno rasipanje energije na nešto što se zove sindrom ja volim malu plavušu, ali još više volim da budem mali baja u tvom društvu.
Skontala sam to posle još jedne šećerne afere i gotovo se zaklela da izbacujem slatkiše iz svog jelovnika.
U stvari, malopre sam naletela na Šećera i njegovu blajhanu mezimicu. Pružio mi je ruku, kao da mi nikada nije slao sladunjave poruke, zvao me pijan, uzdisao kao bolestan i šarmirao na sve poznate mu načine, koristeći fraze u kojima je mešao padeže… Ali mi je bio toliko simpa da sam mu oprostila i akuzativ kretanja i lokativ mirovanja!
On mi pruža ruku i izgovara retardirano zdravo, a onda se zbunjeno okreće i odlazi…tamo gde ga čeka njegova mala barbika kojoj ne smetaju ni odavno provaljeni fazoni ni pomešani padeži. A i što bi, kada nikada nije čula bolju verziju?
Ali, mani nju…
Šta li je meni bilo?
Definitivno ostavljam slatkiše!
*
Odlomci iz knjige (NE) VERUJEM U LJUBAV
Vesna Zakonović Arežina
