Ne mogu da zaspim.
Telo mi je premoreno. Glava budna.
Duša malo u nosu, malo u stomaku. Tamo ima više mesta otkako su me operisali i povadili mi neke organe.
Crni humor u kasne sate. Na bukvalno prazan stomak.
To su moje četrdesete.
One koje bi trebalo da su nove dvadesete, one ni tamo ni ovamo godine, mladost protiv iskustva, i sve o čemu na sličan način razmišljam, dok me najbolji drug kudi i poredi sa babama.
Što i nije daleko od istine. Tehnički već imam i neke unučiće u familiji a današnji klinci naviknuti na Instagram filtere, filere i botokse na giveaway akcijama, ionako misle da se godine broje kao svetlosne i da će im mladost na repeat donositi radost.
Uz Ajmo ruke gore, ko je lud da ostari, i ostale folk hitove sa početka dvadeset prvog veka, koji žive svoju novu popularnost, jer sadašnji trending nema ništa bolje.
To su te naše male, generacijske pobede.
Jer kriza srednjih godina više nije žal za mladost kao kod Bore Stankovića. To je, recimo, Kalezićev hit ( Eh, da sam malo mlađi, a da mi je pamet ova) uz dozu Ace Ilića čiji nas refren bodri da ne odustanemo, jer smo još mladi da venemo.
Možda nije reč ni o odustajanju?
Možda nam samo više nije zabavno da varimo iste fore koje su se sa televizije prenele na društvene mreže, pa se za skupe novce preprodaju ZED naraštajima.
I šta i da sam malo mlađa a da mi je pamet ova, kad ne želim i ne umem da budem preprodavac, tako mlada, tako mlada?
I šta mi je sa ovim folk refrenima u kasne sate?
Ili ja samo pevam, pevam i kad mi se plače i kad mi se spava, a nikako da se kao sredovečna žena pošteno odmorim?
