Moja draga Ivana i ja zajedno idemo na košarkaške utakmice. Zvezdine. U okviru Evrolige.
To je naš omiljeni ženski izlazak, jer obe mislimo da je fashion week precenjen.
U zavisnosti od toga koje karte imamo, kombinujemo i odevne kombinacije.
Čisto da se u štiklama ne penjem na ogradu.
I da mogu Zvezda mi je sve da ispratim u ravnom.
U Areni smo prvu utakmicu odigrali sa Strazburom, kolege sa radija su tvrdile da ću biti maler ako odem da navijam.
I naravno, pogrešile su.
Ja sam otišla, Zvezda je na startu Evrolige pokidala Francuze.
I tako sam postala Talija.
Tačno je i da je Strazbur pokidao nas kod svoje kuće, pa mi je to bila dodatna motivacija da večeras odem u Pionir, i ispratim utakmicu sa Realom.
Velikim Realom.
Jer su nas Španci pošteno odradili u Madridu.
Moja keva grobarka dva dana mi se smejala.
I zbog toga sam imala moralnu obavezu da i ovoga puta opravdam ulogu Talije.
Ivana me već u pet zove, da mi kaže da je u gradu haos, i da treba krenuti ranije.
Organizujem se brzo, zovem taksi, vezujem šal ( najdraži poklon od Delija ), uskačem u auto i krećem.
Već posle pet minuta vožnje, upadamo u suludi saobraćajni kolaps. Jebiga, kiša u Beogradu, ole oleee!
Taksista komentariše da je trebalo da ostanem kod kuće, kupim grickalice, pozovem drugaricu i iskuliram uz tv prenos.
„Slušaj druže, idem, pa makar plivala do Pionira. Vozi! Važno je!“
Promrzla Ivana me čeka ispred zgrade, brzo nastavljamo dalje, i posle skoro sat vremena vožnje, stižemo na odredište.
U međuvremenu me zove Marija, još jedna draga mi drugarica grobarka…
„Ne nerviraj se Veco, jer ćete ionako da izgubite!“
Ne nasedam na provokacije.
Samo dobra energija. Samo ljubav za klub.
Na ulazu u halu mi oduzimaju omiljenu olovku za usne. Crvene boje. Crvene, kao moja Zvezda.
„Gde će vam duša, pa to je moja srećna olovka!“ Kažem ribi iz obezbeđenja.
„Vrati se posle po nju. Pravila su pravila!“
Ok, uzmi mi olovku, ljubav ne možeš.
Ivana i ja pronalazimo svoja mesta, snimamo Rudija Fernandeza kako se zagreva, konstatujemo da nas uživo obe još više nervira, i ja odlazim po vodu.
Jer glava mora da bude bistra, kad se prati važan meč.
Lik zadužen za piće pokušava da me usluži, a onda punu flašu vode prosipa po šanku, i po mom šalu, i panično kreće da se izvinjava.
„Ne sekiraj se, to je dobar znak, prosuli smo vodu da im krene igra. Pobeđujemo čoveče!“
Smejem se i uzimam one čaše, lik me gleda, i on se smeje.
„To je navijač!“, kaže mi.
„Znam!“
Odgovaram, i vraćam se na mesto.
Ne bojim se prvog poluvremena. Naročito ako Milera i Simona krenu trojke, Jovketa ne bole leđa, a Cirbesu se igra.
I radujem se što vidim Jovića na parketu, jer mi čitav dan stižu poruke da neće igrati zbog povrede.
Mislim na Rebića, mislim na Mekela, predviđam rasplet situacije i već uvežbano izgovaram „Idemo Jovkeeeeeee!“
Sve vreme do mene stoji klinac, nema više od desetak godina, umotan u šal, zastavu, još jedan šal, peva sve navijačke pesme, taman da me podseti na neke koje sam zaboravila.
Sve ide kako treba. Vodimo. Vodimo. Vodimo.
A onda…
Treća četvrtina.
Treća četvrtina mi je najveća zagonetka ovog tima, jer se tu uvek desi nešto, i to nešto nam upropasti meč. Ne samo kada je Evroliga u pitanju.
Ćutim ja. Ćuti Ivana.
Ćuti klinac pored mene.
I Delije tiše nego inače.
Španci vode! Prvi put u toku meča.
Ne mogu ponovo da se nerviram, ne mogu sutra da čitam statistike, predviđanja, izjave košarkaških i svih ostalih stručnjaka…
Ajmo Zvezdo, ajmo univerzume!
Grlim onog nepoznatog klinca i kažem mu da sad peva, i da sad podigne taj šal visoko, on me gleda, i klima glavom, ja se smejem, njegova starija sestra se smeje, ekipa se sastavlja…
Četvrta četvrtina.
Sećate se priče pokojnog Žeravice o tome kako je važno pustiti mlade da igraju kada je najteže?
Bravo Guduriću. Bravo Rebiću!
Puca me adrenalin, skačem, plačem, Španci promašuju, naši hvataju lopte, koš, trojka, i još malo, i još samo malo, i …
Pobedili smo!
Pobedili smo!
Grlim Ivanu kao da smo ona i ja bile na parketu, mašemo košarkašima Reala koji beže u svlačionicu, izlazimo iz Pionira, i…
Ja uspevam i da na izlazu pronađem svoju najdražu crvenu olovku za usne.
Još jedan znak! Sve je baš kako treba da bude!
Motam šal, zakopčavam jaknu, kiša pada, sve je super, volim te Zvezdo, znala sam da ćemo da pobedimo!
Znala sam.
Ulazim u taksi, divni vozač me pita gde sam bila, vidi mi šal i kaže…
„Gledala basket? Bravo! Dobri su ovi naši momci!“
Sve do kuće on i ja diskutujemo o mladim nadama, predviđamo budućnost Guduriću i Rebiću, komentarišemo Tejića, ostanak Tompsona i Mekela, Lukin povratak na teren, i sreću Štimca posle svake dobre tekme.
Stižem ispred zgrade, taksista mi daje popust jer je, kako sam tvrdi, kao stari Zvezdaš uživao u razgovoru sa mnom, i dok izlazim iz auta kaže… „Što volim što imamo takve navijače!“
„I ja volim što imam takav klub! Laku noć. Napred Zvezda!“
Odgovaram i zatvaram vrata. Ponovo se smejem. Verovatno me još puca adrenalin, ušlo u krv i doviđenja…
Otključavam vrata stana i šaljem Ivani poruku…
„Da krenemo i na regionalnu ligu, vidiš da nam dobro ide?“
