Televizijski program na domaćim kanalima delim na onaj od koga mi se plače i onaj uz koji pustim suzu radosnicu, nakon što me pojedine ljudske sudbine duboko dodirnu.
Emisije Tamare Grujić ne propuštam.
Iako koleginicu lično ne poznajem, svakog petka poželim da je zagrlim i kažem joj hvala, u ime svih porodica kojima je pomogla i kojima će tek pomoći.
Res non verba.
Dela, ne reči!
Moto koji me vodi kroz život i koji mi pomaže da prepoznam ljude kojima ću pokloniti svoje poverenje.
I verujem da nisam jedina koja tako razmišlja i koja je svakog petka Sa Tamarom u akciji.
Porodično okupljanje i gledanje jedinog rijalitija koji priznajem, postalo je tradicija u našoj kući.
Najvažnije lekcije savladava i moj sinak, slušajući potresne i teške priče svojih vršnjaka, koji nisu bili te sreće da ih život dočeka u drugačijem okruženju.
Svakog petka iznova učimo koliko je važno biti čovek i pomoći onda kada ti se za to pruži prilika.
Ili kada priliku sam stvoriš.
I svakog petka plačem od sreće dok se izabrana porodica useljava u svoj stari-novi dom.
Plačem i divim se toj poštenoj i vaspitanoj deci, skromnoj, često vrlo talentovanoj za najrazličitije poslove.
Život ih nije mazio.
Ali im zato Tamarina akcija znači sve na svetu.
I često prokomentarišem kako bi valjalo da se Tamara kandiduje za predsednika, jer pored sve ljudskosti, harizme i sjajne energije koja se prenosi i preko malih ekrana, njena ekipa ima konkretne rezultate.
Rekonstruisane domove. Obezbeđene poslove članovima domaćinstva, ispunjene dečje želje, reči zahvalnosti i zagrljaje velike kao popravljena kuća.
A za nas, pored malih ekrana, svakoga petka nova lekcija o zemlji u kojoj živimo. Predivnoj, a tako siromašnoj. Lekcija o bogatoj istoriji koju ne slavimo i ne poštujemo. O tradiciji koju nećemo sačuvati ako se ne promenimo.
Hvala za putokaze, draga Tamara.
Sad smo mi na redu.
p.s. I, kada već piplmetri lude u vreme emitovanja i raznih drugih (meni potpuno nejasnih) reality momenata i pojava, zašto da ne budemo ljudi i ne damo i njima šansu da otkriju svoju svrhu?
Povedi ih sa sobom, draga Tamara, da pomognu, da zasluže slavu i poštovanje i da svi koji ih gledaju, znaju zašto to rade.
Radna snaga ionako je uvek dobrodošla.
