Ozbiljne su ovo godine!
Gledam Prljavi ples i plačem zbog Džonija i Bejbi, iako znam da njihova priča ima hepiend.
Sto puta sam utvrdila to gradivo, ali ću i sledećih sto puta da pustim suzu uz Time of my life.
Nema to veze sa datumom moje prozivodnje, niti sa svim odgledanim reprizama filma u prethodne dve decenije.
Čini mi se da svaki put nađem neku novu emociju, gledajući Džonijeva široka ramena, talasastu kosu, savršen osećaj za ritam i činjenicu da se jedan takav macan zaljubio u jednu prosečnu i običnu devojčicu iz komšiluka.
On njoj priznaje da ga je učinila boljim, a ja plačem od sreće što i dalje verujem u ovakve krajeve.
Srećne. Filmske.
Divnog Svejzija glupa bolest davno pokosila, Dženifer je operisala nos i otišla u ilegalu, a mi smo porasle i postale deo nekog novog sveta, u kome svi šetaju ista usta, iste sise, iste obrve, ista dupeta.
Razlikujemo se jedino po nijansi sjaja za usne, ali smo zbog sličnog konturisanja lica, sve manje-više sestre bliznakinje Kim Kardašijan Vest.
Pih.
Nekada smo plakale uz dobar film.
Sad živimo rijaliti i plačemo što puštamo neke netalentovane pojave da budu poznate i priznate.
Jebiga…
Ozbiljne su ove godine.
Godine kada znaš da ti za stvaran život treba više od savršenog tela u uskim pantalonama, buđenja uz pucketanje gramofonske ploče, blagog vatanja po kiši i maženja izvajanih tricepsa, dok ti otkopčava brus na zadnjem sedištu…
A opet, nemoj starost da te pita, što nisi nikada plakala uz Dirty Dancing!
Često mi na listi bude Time of my life, i ja tada zaboravim da sam na radnom mestu i pojačam pesmu i igram kao da me Džoni drži za ruku.
I glavna sam zvezda svog života, pratim ritam i on prati mene i sigurna sam da mogu sve, jer tu je forever moj Kastelo, da me podseti…
Nobody puts baby in a corner!
*Slušaoci londonskog radija „Kapitol“ postavili su „Prljavi ples“ na drugo mesto liste „Filmovi koje morate da pogledate za svog života.“
